U samom srcu Gradskog parka u Sremskoj Mitrovici, nalazi se jedinstvena fontana poznata kao Kameni cvet, ušuškana između stoletnih stabala parka i dvovekovnih zdanja Muzeja Srema, Arhiva „Srem“, Petrovaradinske imovne opštine, Srpskog doma, i nekada privatnih kuća najbogatijih Mitrovčana čiji temelji se duboko u zemlji prepliću sa osmanskim, ugarskim, vizantijskim i rimskim ruševinama…
Ovo bajkovito delo, ostvareni je san ruske emigrantkinje Irine Nepokojčicke, prve poznate žene arhitekte u gradu kraj Save, napravljena je 1948. godine.
Postavljena je na mestu nekadašnje „carske lipe“, koju je zasadila Petrovaradinska imovna opština 1879. godine u čast srebrnog jubileja cara Franje Josifa i carice Elizabete poznatije po nadimku Sisi.
Gradski park, u kojem se fontana nalazi, ima bogatu istoriju. Tokom perioda Vojne granice, služio je kao vežbalište i kao Paradenplatz. Pretpostavlja se da je park dobio svoj današnji oblik u 70-im godinama 19. veka, kada su postavljeni beli kameni rimski spomenici koji su označili početak budućeg lapidarijuma. Zapravo, to je bila prva muzejska postavka u gradu na otvorenom.
Iza Kamene fontane krije se dirljiva priča o ljubavi, tugi i večnosti.
Irina Nepokojčicka, rođena 1909. godine u selu Kuzbekova u Rusiji, izbegla je sa svojom porodicom u Kraljevinu Jugoslaviju nakon Oktobarske revolucije kada je imala 11 godina. U novoj domovini završila je studije arhitekture a 1937. godine preselila se u Sremsku Mitrovicu, gde je živela do svoje prerane smrti.
Prema lokalnoj legendi, Irina Nepokojčicka je, dok je živela daleko od svog rodnog grada, patila je zbog gubitka i tuge. Postala je bolesna od melanholije, a njene noći su bile prožete snovima o njenoj domovini. Jedne noći, sanjala je cvet sa povijenim žalosnim laticama iz kojeg je izletela bela golubica. Golubica je progovorila rečima: „Ja sam princeza, ćerka cara Tiberija, postala sam kameni cvet tuge i tako se poistovetila sa gradom Sirmiumom, u želji da dobijem očevu ljubav. Umesto ljubavi, postala sam večna tuga. Tvoja tuga će nestati ukoliko napraviš kameni cvet da večno suzi.“
Inspirisana ovim snom, Irina je odlučila da stvori fontanu koja bi u sebi nosila priču o ljubavi i tugovanju, spajajući svoje suze sa gradom i večnošću.
Postoji još jedna legenda vezana za kameni cvet koja je možda i odredila da vekovima kasnije i nastane jedan ovakav kameni cvet a ona glasi da su Avarski poslanici došli kod cara Tiberija tražeći da otvori kapije grada u zamenu za prijateljstvo sa avarskim knezom Bajanom.
Car je, izbezumljen, odgovorio da bi radije dao jednu od svojih ćerki nego predao Sirmium.
Ova izjava je dovela do izreke da Sirmium vredi više od careve ćerke. U palati je princeza, koja je čula da je njen otac nudi Bajanu, bila slomljena tugom. Njen poslednji san bio je da se poistoveti sa gradom, i bog je ispunio njenu želju pretvorivši je u kameni cvet.
Priroda je sama stvorila svoj kameni cvet. Amarilis, poznat i kao sunovrat, donosi raskoš i lepotu u naše domove svojim cvetovima nalik trubi – od klasične bele i nežne ružičaste do strastvene crvene, neki primerci dolaze u dvobojnim ili šatiranim varijantama.
Kameni cvet u Sremskoj Mitrovici, umetnički izrađen u obliku fontane, simbolizuje večnu tugu i legende koje spajaju prirodne i istorijske aspekte u jedno.
Pored Kamenog cveta, Mitrovčani započinju životne staze, slave značajne trenutke, doživljavaju prve ljubavi, i pronalaze predah kraj Kamenog cveta. Sve to omogućila je Ruskinja koja je ostavila neizbrisiv trag u gradu na Savi i u srcima njegovih ljudi.
Kameni cvet sada plače za sve stanovnike drevnog grada, ostavljajući im više vremena za ljubav i radosti života.
