Iako je prošlo godinu dana od izbora u Crnoj Gori, najvažnija pitanja oko kojih su tokom litija, sve do avgustovskih izbora lomila koplja i dalje su otvorena. Položaj SPC još uvek je nedorečen, baš kao i mogućnosti srpskog naroda da konačno uzme stvari u svoje ruke. Za dr Aleksandra Rakovića, istoričara koji je aktivno učestvovao u kreiranju i realizaciji srpskog proleća u Crnoj Gori, jedina pozitivna tekovina jeste mogućnost koju su Srbi dobili da se zapošljavaju što im je omogućilo da reše egzistencijalna pitanja i tako ostanu da žive u sopstvenoj zemlji.
– To je, smatram, jedina pozitivna stvar po kojoj će vlada Zdravka Krivokapića ostati upamćena. Mimo toga, sve ono za šta smo se borili još uvek je pod velikim znakom pitanja i pokazuje se da tek dolazi vreme za prave borbe i rasplet, kaže Raković koji će u petak 17. decembra u Muzeju Srema, sa početkom u 18 časova govoriti upravo na temu srpskog nacionalnog pitanja u Crnoj Gori.
Šta je doprinelo tom razočarenju? Nevoljnost novih vlasti, trendovi koji se teško menjaju uprkos možda i našim htenjima, ili nešto treće?
AR: Neko u našim redovima je izdao i s nekim drugim ljudima došao do rešenja koje ne odgovara izbornoj volji građana. Da je Demokratski front ušao u Vladu, na ministarskom nivou, siguran sam da bi brzo bila proređena duboka država Demokratske partije socijalista.
Ima li u toj vladi i pozitivnih primera?
AR: Ministri Stijović i Bratić mogu biti pozitivni primeri. Vesna Bratić je kao ministar prosvete, nauke, kulture i sporta uradila dosta na zaštiti srpskog nacionalnog identiteta. Pritom, ne smemo zaboraviti činjenicu da je ona u prilično teškoj poziciji jer je na čelu organa u kom su četiri resora objedinjena u jedno ministarstvo. Nevolja je u tome što Vesna Bratić nema dovoljnu političku podršku, ali to je posledica činjenice da je premijer Zdravko Krivokapić generisao sukob s parlamentarnom većinom.
Ako prihvatimo tezu koja se može čuti u javnosti da je Zdravko Krivokapić bio predlog koji je došao iz Mitropolije crnogorsko-primorske, da li to onda znači da je mitropolit Amfilohije pogrešio u proceni?
AR: Mitropolit Amfilohije je bio među poslednjima koji su prihvatili da Krivokapić bude na čelu naše liste. Krivokapić je bio izbor sveštenika Gojka Perovića. Prvi put sam čuo za Krivokapića kad je 8. marta 2020. govorio ispred hrama u Podgorici. Siguran sam da su i lideri Demokratskog fronta tada prvi put čuli za njega. Od tada je Krivokapić počeo da izlazi iz anonimnosti.
Da li onda priča o Gojku Peroviću kao „trojanskom konju“, koja se takođe može čuti, ipak ima nekog osnova u realnosti?
AR: Da bi se to moglo utvrditi, a potom tvrditi, potrebno je da se pojave dodatne činjenice. U ovom momentu se neke ključne pojave izbornog i postizbornog procesa mogu pratiti do Perovićevih poteza i uslovljavanja. Za to je imao neku sigurnost čiji se koreni za sada ne mogu do kraja locirati. A nije reč o mitropolitu Amfilohiju. Siguran sam da će u narednim godinama situacija postati jasnija. Ne očekujem da to bude brzo.
Kako je onda Gojko Perović uspeo da se nametne kao figura od prvorazrednog značaja za ono što se tih dana dešavalo u Crnoj Gori?
AR: Perović je darovit besednik i harizmatičan sveštenik. Imao je uticaj na mitropolita Amfilohija i bio je osoba od njegovog poverenja. Iako nije stajao iza pokretanja litija, nesumnjivo je postao jedan od lidera te narodne revolucije. Tu revoluciju bih nazvao srpskom revolucijom u Crnoj Gori. No, Perović bi sigurno bio protiv takve kvalifikacije svenarodnog pokreta. Nažalost, Perović nema jedinstven srpski identitet, već dualni crnogorsko-srpski.
Kada smo već kod identitetski pitanja, istorija nam svedoči da smo relativno lako sticali nove identitete. Šta je uzrok tome?
AR: Dinarski mentalitet pokazao se kao skloniji konverzijama od mentaliteta Srba iz ravnice. Među nekima od objašnjenja je da dinarski Srbi, okruženi oštrim visovima, najčešće u svom dnevnom vidokrugu nisu imali srpsku crkvu koja bi dominirala njihovim ambijentom i stalno im ukazivala kojoj civilizaciji i kulturi pripadaju. U isto vreme, Rimokatolička crkva je milom i silom prevodila Srbe u papsku veru i hrvatski identitet. Dakle, hrvatska nacija štokavskog narečja je ideološki konstrukt. To su uglavnom nekadašnji pravoslavni Srbi preobraćeni u Hrvate.
Čini se da tu imamo problem. Ono što ste rekli važi za delove Bosne i Hercegovine i gotovo čitavu Vojnu Krajinu. Međutim, upravo u Crnoj Gori stvari su stajale potpuno drugačije. Tu imamo i Njegoša i Svetog Petra Cetinjskog, pa i Svetog Vasilija Ostroškog, da ne nabrajamo dalje. Pa opet, uprkos tome, imamo i identitetski raskorak koji nam zadaje nemalo problema.
AR: U pravu ste, ali tu dolazimo do druge bitne stavke – mentalitet. U Crnoj Gori imamo posla s mentalitetom i karakterima ljudi koji brzu planu. Reč je, pritom, i o užarenoj gordosti koja ne dozvoljava drugima pravo na mišljenje, pa čak i pokušava da uspostavi kontrolu nad mislima, rečima i delima. No, reč je o društvenom ambijentu koji to kreira. U Šumadiji i Vojvodini genetika je ista kao u Crnoj Gori, ali uglavnom ne postoje ni gordost ni konvertitstvo. Pritom, konvertitstvo može proisticati i iz užarene gordosti kada sujeta nije zadovoljena.
A onda, imamo Republiku Srpsku koja nema taj problem?
AR: U Republici Srpskoj postoje i dinarski i ravničarski mentaliteti. No, najvažnije je da Srbi, posebno dinarski, imaju jasan srpski društveni ili državni okvir za očuvanje i stabilizaciju identiteta. S tim u vezi država Republika Srpska i Srpska pravoslavna crkva su garant da će srpski narod, u tom okviru, ostati čvrst. Siguran sam da su tokom konačnog razbijanja Jugoslavije do kraja odbačene iluzije poput onih u socijalističkoj Jugoslaviji kada je Banjaluka gravitirala ka Zagrebu a Trebinje ka Dubrovniku, uprkos genocidu Hrvata nad Srbima u Drugom svetskom ratu.
Gde onda vidite rešenje?
AR: Treba davati na značaju društvenim poljima u kojima Srbi dominiraju i širiti optimizam u našem narodu. Pored toga, posebno treba isticati da su Srbi jedan i nedeljiv narod. Moramo promišljati o sopstvenim manama i pronalaziti rešenja za to. Treba raditi što brže i temeljnije u praksi, jer nemamo više vremena za neograničeno teoretisanje. Potrebna je hrabrost da se stigne do srpskog ujedinjenja, a ideja srpskog sveta je srećom ušla u glavni tok. Republika Srbija, Republika Srpska i Crna Gora treba da stvore jedinstvenu državu.
Razgovarao: S. Lapčević
