Večeras sa početkom u 21 sat na Gradskoj plaži u Letnjem bioskopu biće prikazan igrani film za decu i mlade „Leto kada sam naučila da letim”, a ulaz je besplatan.
Film u režiji Radivoja Andrića, o letovanju koje menja život dvanaestogodišnje glavne junjakinje, bio je velik hit u bioskopima prošle godine, a snimljen je prema istoimenom romanu Jasminke Petrović.
Autorka je više od trideset knjiga za decu i mlade, a za roman „Leto kada sam naučila da letim” u izdanju „Kreativnog centra”, koji se našao među 200 najboljih dečjih knjiga na svetu, dobila je 2016. godine brojne nagrade među kojima: Neven, Mali princ, Dositejevo pero, Srebrno Gašino pero, Plavi čuperak i druge.
Film je pobrao mnoge nagrade na festivalima širom Evrope, recimo u Italiji, Puli, Malmeu. Koliko film sad daje knjizi, kad znamo da je knjiga dala mnogo filmu? Roman „Leto kada sam naučila da letim” prethodno je dramatizovan i izvođen kao pozorišna predstava, potom kao radio drama.
Knjiga je objavljena 2015. i već 2016. dobila je nagrade i nekako, postala popularna. Uglavnom je to sve išlo nekako postepeno, kad je knjiga izašla, pisala sam je za uzrast sedmi, osmi razred, u tom uzrastu je lik glavne junakinje, prvo moje iznenađenje bilo je kad su počeli da mi se javljaju stariji čitaoci, baš dosta u odnosu na taj uzrast, kako čitaju knjigu, a nisam imala nameru da pišem i za odrasle. Potom, gostujući po školama u nižim razredima, drugi, treći, četvrti isto su mi govorili da su je pročitali. ‘Kaže: Jasminka, ja sam pročitao Leto.’ Pa, rano je, to nije za tebe, on odgovori: ‘Jeste za mene.’ To je mene iznenadilo, da je knjiga dobila i neke mnogo mlađe i mnogo starije čitaoce. Onda se pojavila radio drama u Beogradu, pa radio drama u Zagrebu, Radio Hrvatska je uradila. Pojavila se potom i predstava, režirao je Patrik Lazić i to je uradio u koprodukciji sa Fakultetom dramskih umetnosti. Meni je to posebno drago, zato što su je radili studenti, oni su bili i organizatori, glumci i sve što je trebalo, kostimi, sve su oni, nekako unutar fakulteta uradili, a profesionalno su sve uradili, samo su nona Luce i baka Marije bile dve starije glumice. Tako da se zapravo film spremao skoro pet, šest godina. Sve je tada, malo usporila i korona, film i igranje predstave, ali ipak su sve to različiti mediji teško je porediti ih. Svaki od tih projekata ide nekim svojim putem, ali najbitnije je da publika oseti tu iskrenost, a deca to odmah prepoznaju.
Bio je veliki hit u bisokopima, film je, kao i roman dobio više nagrada.
Jeste i meni posebno drago zbog toga, mene je to iznenadilo i obradovalo, a to samo govori koliko je film jak medij. Bila sam prisutna tokom rada, povremeno su me obaveštavali, nisam se mešala, scenaristkinja je Ljubica Luković ali je tu mnogo njih radilo na scenariju, možda još troje, četvoro koji i nisu potpisani jer je to Rašina ideja da čitaju scenario iz raznih uglova, pa i kamermani, i Vlada Andrić, naš dragi kolega i pokojni tata Raše Andrića, Rašina supruga Lidija Andrić koje dramaturškinja, znači onako opsežno. Osnovu je, naravno, dala Ljubica Luković i ona tek što je bila završila, ali to se meni mnogo dopalo, bilo je 16, 17 verzija jer su toliko studiozno imali rad na scenariju, i pripreme, i mislim da je zato to tako dobro, tako uspelo.
Knjiga se nalazi u dopunskom izboru lektire za sedmi razred, a ta neka antiratna poruka je prisutna u ovom Vašem delu, kao i nekim prethodnim. Od samog početka Vašeg stvaralaštva uvek ste bili u neku ruku angažovani ali to ne škodi samom delu. Antiratna poruka postoji i u filmu, da li su i koliko očuvali ono što je bitno u knjizi?
Mislim da jesu, kad sam prvi put gledala film, imala sam veliku tremu i uzbuđenje, gledala sam sa delom moje porodice i ljudi iz Kreativnog centra, tako smo se svi skupili i već posle pet minuta, ja sam se opustila. Nekako osetiš da to ide, i da je to, to. Ono što čak i deci objašnjavam, oni se ponekad ljute, kao što nema psa, a što nema ove scene, znači, to su dva potpuno različita medija, ne može da se preslika sve. Zbog nekih filmskih pravila oni su u obavezi da menjaju neke stvari, ali su zadržali atmosferu, likove, tu mirovnu pohvalu, mislim da je to najvažnije i tu neku vedrinu. Ti kad plačeš dok gledaš film, to su one suze koje pročišćavaju, one su katarzične i mislim da se svi kad izađemo iz bioskopa nekako osećamo za nijansu bolje.
Da se vratimo na početak, „Kako Giga pravi more” je Vaša prva knjiga, takođe ima antiratnu poruku i jednom ste rekli da ste posle te knjige odlučili da se bavite književnošću za decu, do tad ste bili u nekom drugom mediju.
Da, knjiga je objavljena 1996. godine, to je priča o drugarstvu. Ja se sećam tog trenutka, ima neka mala anegdota vezana za nastanak ove knjige, moj sin, tada mali dečak, od nekih 6 godina, igra se u dvorištu sa svojim drugarom Gigom i kad se vrati kući, govori: ‘Mama, Giga i ja smo napravili more’, pa bi sutradan napravili planinu, sledećeg puta jezero, pa su putovali u Afriku… Dok jednom nisam otišla iza zgrade misleći ko zna koliko su toga oni napravili i videla da su to u stvari samo tri drvceta koja su oni slagali. Onda su krenule te ratne devedeste godine, mene je sve to uznemirilo i stalno sam razmišljala kako je to iz ugla deteta. U vreme kada se na prostorima nekadašnje Jugoslavije vodio rat koji je doveo do raspada države, oni su se igrali kao što deca to i treba da rade. Kad sam gostovala na Filološkom fakultetu jer je jedna studentkinja radila rad o mojoj knjizi, usledila je stručna diskusija i onda su oni rekli da su nekako očekivali da će u knjizi da se stane u neki rov. Rekli su da su se iznenadili jer ja nisam stala ni na jednu stranu. To je fascinantno, kad se dve odrasle osobe svađaju, kad ih uhvati taj žar, da li u kući, na ulici, u autobusu, oni ne mogu da se iskontrolišu da su tu deca, a rat je nešto što je najveći oblik agresije i onda je to bilo zaista fascinantno do koje mere su zaboravljena deca, a kad nam trebaju onda ih izvlačimo. Tako da sam u stvari stala na stranu dece, mene to zanima i time se bavim i to je, negde, moje interesovanje.
Čest ste gost u bibliotekama, boravili ste više puta i u našem gradu, Sremskoj Mitrovici, na susretima s decom na Dečjem odeljenju Biblioteke „Gligorije Vozarović”.
Jedino mesto gde se deca, onako, najviše uvažavaju poštuju, rekla bih, da su biblioteke. Biblioteke su svetionici kulture. Biblioteke i bibliotekari nemaju nikakav suštinski interes, nego imaju želju da kod dece probude ljubav prema čitanju i to rade sa velikom ljubavlju i to se oseća. Konkretno za Sremsku Mitrovicu mogu da kažem da sam bila gost više puta, sa radošću uvek dolazim i to je ono mesto gde ima upravo to, kao da sam došla na svež izvor vode i sad ću tu da se umijem i napijem vode, takav mi je utisak, mnogo radosti i ljubavi.
Objavili ste knjige za decu i mlade u rasponu od knjiga za početno čitanje, od knjiga za tinejdžere. Da nešto kažemo i o knjigama za početno čitanje.
Knjige za te male su, mislim, u stvari i najvažnije, da ih mi zgrabimo i da ih uvučemo u svet knjiga. Meni je fascinantno, ti kad pišeš knjigu za odrasle, ti si jedan na jedan, imaš neku svoju ideju i ti je šalješ, nemaš odgovornost, a kad pišeš knjigu za nekog ko ima četiri godine, 12 ili 18 to su svetlosne godine, mislim to su potpuno različita interesovanja, stil, oprema knjige, naslovna strana.
Uvek se trudite da pošaljete i poruku i da ih obrazujete, kao ida ih zabavite.
Negde da, trudim se da knjiga bude i zabavna, da bude duhovita i zato je uvek pišem kad sam lepo raspoložena, kad sam loše raspoložena, ne mogu, jer verujem da mi prenosimo svu tu energiju i na papir, i kad kuvamo čaj, i kad radimo intervju, da uvek bude nas, u tome. Ako smo lepo raspoloženi, nekako računam da je to već pola posla, gotovo, da se to oseća.
Hajde da spomenemo i film za decu „Zlogonje”, rađen po Vašoj knjizi „O dugmetu i sreći”. Bio je na festivalu Toronto International Film Festival u Kanadi u zvaničnom programu i dobio nagradu Žirija mladih (TIFF Young People’s Jury Awards). To je zabavna avantura o dečaku koji je rođen sa cerebralnom paralizom, o snazi dečje volje i lepoti maštanja, koji pomažu da se prebrode problemi stvarnog sveta.
Meni je tu divno, recimo, što je izabran glavni junak, koji sad završava srednju školu, ima baš iste probleme kao dečak Mihajlo, mi se družimo, on ima jednu ideju da napiše knjigu i sad mu urednica Kreativnog centra i ja dajemo podršku, kako i šta. Mislim da su bili divni ti susreti kad se film prikazivao i kad je on razgovarao s decom, objašnjavao njegove sličnosti sa junakom i mislim da je to najbolji način da deca shvate koliko je važno da poštujemo jedni druge, da ih ne vređamo, da imamo razumevanja, možda ne moramo svakog da volimo. Bila sam gost i u njegovoj školi i upoznala njegovu učiteljicu i razred, gde sam čula kako su ga prihvatili 120% od kad je ušao kod njih i nigde nisu išli bez njega. Meni je mnogo važno da znam da takve stvari ne postoje samo u knjigama, nego i u životu.
Za svoj rad ste višestruko nagrađivani. Kako vidite nagrade, možda kao podsticaj?
Ja sam onako malo zbunjena oko nagrada, u početku pisac ih priželjkuje, kasnije je sve to zaista i manje važno ali smatram da su ipak bitne, neću da omalovažavam. Nagrade su važne jer kad je nagrađen, dečji pisac je u mogućnosti da priča o stvaralaštvu za decu jer je dečja kultura, nekako kod nas, osim pojedinaca, uglavnom na nacionalnom nivou, ispod radara. Putujući po Srbiji stalno srećem divnu decu, divne bibliotekare, divne učitelje i roditelje i mislim da je šteta da u medijima nema više tih priča. Mislim da je dobro da se govori više prvo o deci, zatim i o dečjoj kulturi u medijima. Što se mene tiče, svake vesti bi trebalo da počnu sa nekim događajem iz dečjeg sveta, a ima ih mnogo.
Razgovor vodila Slađana Milenković
