Ovih dana u Sremskoj Mitrovici, a ukupno u 50 gradova širom Srbije, realizovana je pokazna vežba zaštite i spašavanja „Sistem 2021“.
U gradu na Savi, ona je realizovana na gradskom keju, na najkritičnijim tačkama zaštite od najduže južnoslovenske reke na kojima su pre nekoliko godina postavljeni i zaštitni paneli.
A kako je sve počelo i ko je zapravo zaslužan za gradnju prvog „betonskog“ nasipa i keja kojim je, kako je krajem tridesetih godina prošlog veka pisala gradska štampa konačno pobeđen „vodeni demon“?
Priča počinje krajem maja 1937. kada je ondašnji mitrovački gradonačelnik, advokat dr Lazar Rašović na sednici Gradskog zastupstva od 26. maja pokrenuo inicijativu da se ranije dobijeni zajam za gradnju klanice u visini od milion dinara usmeri na gradnju betonskog nasipa i keja. O tome svedoči zapisnički izveštaj 148, a kako je obrazlažući ovu odluku rekao tada Rašović „izgradnjom nasipa, građanima bi bile pribavljene neprocenjive usluge, a njihova bi imovina bila zaštišena zauvek od redovitih poplava koje svake godine upropašujuću imovinu i dobro stanovnika u nižim delovima grada.“
Graditi klanicu u uslovima nedovršenih radova na nasipu i keju, Rašović je smatrao pogrešnim iz nekoliko razloga.
Prvi je pitanje mogućnosti razvoja grada koji svoju šansu treba da traži upravo na Savi (i u vezi sa njom), što nije moguće bez ovih infrastrukturnih objekata, dok se drugi, smatrao je tadašnji prvi čovek grada, ogleda u stalnim rashodima koje grad ima u pogledu saniranja štete, što za sobom povlači konstantne izdatke koji opterećuju gradsku kasu.
Te izdatke, kao uostalom ni brigu i patnje Mitrovčana, bio je siguran, nova klanica neće moći da pokrije.
Postojeći zečiji nasip, smatrao je, nije predstavljao dobru zaštita kako zbog svoje zemljane strukture koju voda lako razara, tako i zbog nedovoljne visine. „Postojeći zečiji nasipi samo da je vodostaj bio veći za nekoliko santimetara, apsolutno bi popustili i voda bi napravila pustoš od grada. Radi svega toga, izgradnja nasipa morala se pretpostaviti izgradnji klaonice…“
Posebno, Rašović je nastojao da ukaže na to da će, ukoliko se krene u radove na gradnji keja i nasipa, Kraljevska banska uprava u Novom Sadu sa svoje strane pomoći da se konačno uredi i Čikas.
Već na osmoj redovnoj sednici od 22. juna Rašović izveštava članove Veća da je na sednici Banske uprave za „odvođenje“ potoka Čikas koji je takođe zadavao velike probleme dobrom delu stanovništva i predstavljao opasnost koja gradu dolazi „sa leđa“ opredeljeno 250.000 dinara, ali da je banska uprava odbila da prihvati predlog o preusmerenju zajma od klanice ka nasipu. Kao razlog navedena je tehnička nemogućnost promene ranije donete odluke resornog Ministarstva. Odgovarajući na ovu odluku Banskih vlasti, mitrovačko Veće je u odluci broj 163 ponovilo svoje već izrečene stavove i konstatovalo da ne odustaje od ranije iznete ideje da kredit od milion dinara usmeri na gradnju nasipa.
„U cilju da se što hitnije ovo odobri, predsednik Gradske opštine otići će lično u Kr. Bansku upravu u Novom Sadu i tamo podejstvovati da predlog bude hitno rešen, a zatim da sa 2 gradska većnika Beljanskim Radom i Davidovićem Stevanom ode u Beograd i kod g. Ministra finansija ishodi dozvolu da se pomenuti zajam može utrošiti na podizanje nasipa.“
Po svemu sudeći, Rašovićev apel je urodio plodom, pa je na devetoj sednici Gradskog veća, održanoj 13. jula izvestio da je Ministarstvo finansija odobrilo da se nasip izgradi od spornog zajma.
Usvajanjem ovog izveštaja, dato je zeleno svetlo za početak radova, o čemu svedoči izveštaj broj 187 sa iste sednice u kojem Rašović i zvanično donosi odluku o izgradnji nasipa: „Predsednik izveštava da usled (…) vremena treba pristupiti hitno izgradnji i osiguranju nasipa, pošto su za to materijalna sredstva osigurana“ navodi se u delu zaključka.
Već 30 jula, Rašović izveštava Veće da je građevinski odbor na sednicama održanim 23. i 25. jula razmatrao pitanje izvođenja radova te da traži izveštaj u kom delu bi radovi podrazumevali i podizanje nivoa keja, na šta je predsednik Veća izvestio da bi nivo bio izdignut u reonu ulice Svetozara Miletića „do iznad Gundulićeve ul. (Kuzmićev podrum), pa sve do kraja gvozdene ograde na Keju Kraljice Marije.“ Osim ovih radova, navodi se dalje, „predviđeno je i oblaganje nasipa betonskim pločama“ i to pre svega na onim rizičnijim mestima, a potom i u čitavoj njegovoj dužini.
„Radovi na povišenju savskog keja izvršiće se u mešovitoj režiji, jer će Gradska opština za te radove dobiti od Tehničkog odeljenja besplatno šljunak, a u izgledu je da će fabrika cementa u Beočinu dati znatan popust na cementu.“
Određen je i datum za licitaciju za izvođače radova, 16. avgust, a proračunata suma po mišljenju Gradskog veća iznosi 260.000 dinara. Rok koji je tada zadat za završetak ovih radova, iznosi 30 radnih dana.
Pitanje gradnje keja bilo je na dnevnom redu i 20. avgusta, na 11. redovnoj sednici Gradskog veća, kada je Rašović izvestio većnike da će radovi, pošto se na zakazanu licitaciju niko nije prijavio, biti obavljeni u gradskoj režiji. Na Rašovićev poziv, gradski inžinjer je izvestio da je u međuvremenu pronađeno stručno osoblje „koje će pod njegovim nadzorom raditi na keju.“
Na istoj sednici, izvešteno je i o početku radova na odvodnjavanju potoka Čikas, te da je za okončanje radova neophodno da gradske vlasti nabave 30 metara kubnih drvene građe, što je jednoglasno prihvaćeno.
Tokom narednih mesec dana, Rašović je po sopstvenoj volji sklonjen sa mesta predsednika Opštinskog veća, a na njegovo mesto postavljen je dotadašnji većnik Jovan Tomić , o čemu je podnet izveštaj na 11. redovnoj sednici Gradskog veća, održanoj 15. septembra 1937. Kako se u izveštaju navodi, Rašović je sedmog septembra podneo Kraljevskoj banskoj upravi Dunavske banovine molbu br. 988/37 za smenu, koja mu je po hitnom postupku i uvažena.
Podnoseći nešto kasnije predlog Budžeta za 1938. godinu, Tomić je pohvalio rad „pređašnje gradske uprave“, konstatujući da će uprava kojoj je on na čelu nastojati da završi sve poslove koje je Rašović počeo, te da će i sam pokretati nove, zbog čega je, kako je objasnio „njegov“ budžet značajno viši od onog koji je predviđen i realizovan u 1937.
Tomić će se posebno osvrnuti na radove na izgradnji nasipa, konstatujući da oni jesu obimni, ali da se sa njima neće stati ne samo zato što su nužni radi zaštite grada, već i zato što je Rašovićeva uprava „iz zajma“ uspela da obezbedi sredstva za njihovo potpuno izvođenje.
Pohvale na račun gradnje nasipa izrekao je 30. decembra 1938. i nedeljnik Srem. Naime, navodeći da se radovi na gradnji „dugog betonskog zida i izgradnji zemljanog nasipa u svrhu odbrane Sremske Mitrovice od poplave“ privode kraju, list je konstatovao da je Rašovićevom odlukom da zajam za izgradnju klanice preusmeri na izgradnju obaloutvrde, Mitrovica rešila „jedno od najvažnijih svojih životnih pitanja – konačno obezbeđenje grada od strane ‘vodenog demona’, nabujale Save, koja je redovno dva puta godišnje ugrožavala grad, te od velikih planinskih voda koje su preko potoka Čikas, s ‘leđa’ udarile na grad. Veliki i užurbani radovi gotovo su završeni.“
List seća da su radovi počeli u septembru 1937, te da je na njihovom samom kraju izrađeno ukupno 600 metara betonskog zida na najkritičnijem delu obale. „Taj se zid postavlja na zdravu zemlju od ulice Svetozara Miletića do Svetle ulice, a odatle na postojeći kameni zid, koji se nalazi u vrlo dobrom stanju. Betonski zid je u temelju širok 90 cm, a u ‘kruni’ 40 cm, dok mu je visina od 2-2.50 metra. Do sada je ugrađeno oko 1.000 kubika betonske mase u zid. Da se onemogući proceđivanje vode, položene su pored betonskog zida t.zv. ‘trenažne’ cevi, koje odvajaju vodu u zbirna okna. Ovi radovi stoje oko 300.000 dinara. Dobro poznata gvozdena ograda, koja se nalazila duž keja, prenesena je na mitrovačko vašarište, gde će opet poslužiti kao lepa i jaka ograda. Na betonskom zidu ostavljeno je više prolaza i to dva za kola i pet za pristup ka reci radi vode i prevoza za Malu Mitrovicu.“
Za poslove izgradnje zemljanog nasipa dugačkog 400 metara i visokog 3.5-4 metra, koji su vršeni paralelno sa ovim rekli bismo glavnim poslvoima, prema pisanju Srbije ubačeno je „oko 12.500 kubnih metara zemlje, pa je i taj nasip završen. Radovi se izvađaju u glavnom sa plaćenom radnom snagom, ali rade i kulukom, samo da se grad još ove zime osigura od poplave. Za kola se plaća 10 dinara, nadničarima 25 dinara, a kvalifikovanim majstorima 40-50 dinara dnevno.“
Pored ovih, završava svoj izveštaj Srem, obavljeni su radovi i na zatvaranju nasipa na delovima gde je već bio ugrožen, a iz zajma koji je obezbedio Rašović, kako je u svojoj izjavi listu potvrdio tada gradonačelnik Jovan Tomić, u planu je bila i izgradnja još 1.500 metara zemljanog nasipa „od Paropile, pa do postojećeg nasipa Biđ-bosutske vodne zadruge.“
Na taj način, zahvaljujući inicijativi i naporu dr Lazara Rašovića, Mitrovica je po prvi put dobila priliku da bez straha izađe na svoju savsku obalu.
Autor: Stevo Lapčević
