Ljubivoje Ršumović, istaknuti srpski pisac, autor preko 100 knjiga i više od 600 radijskih i TV emisija i dobitnik brojnih nagrada, dobio je ove godine dva prestižna priznanja za književno stvaralaštvo „Žičku hrisovulju” i nagradu „Odzivi Filipu Višnjiću”. Radio je u redakciji programa za decu RTV Beograd, kao autor, scenarista, režiser uglavnom emisija za decu, od kojih su najpoznatije „Fazoni i fore”, „Utorak veče – ma šta mi reče”, „Veseli utorak”. Nastupio je na Osmim Višnjićevim književnim susretanjima u Šidu u avgustu ove godine.
Dobili ste nagradu „Odzivi Filipu Višnjiću” za 2023. godinu i tim povodom objavljena je i Vaša zbirka pesama „Rodoljubivojeve pesme”. Ovde učestvujete na manifestaciji koja nosi Višnjićevo ime. Šta za Vas znači ta nagrada?
Višnjićeva nagrada je, naravno kako da kažem, prava nagrada iz više razloga. Kad je moj deda, Stevan, želeo da nagradi, nas decu, tamo u Ljubišu, bogu iza leđa, u Murtenici on je uzimao gusle i pevao „Banović Strahinju” i druge pesme, i naravno tešio nas na kraju kad vidi da mi plačemo od uzbuđenja, onda nam on odsvira na guslama neku mangupsku: „Laži kradi i kuni se krivo ne bi li se ostanulo živo”. Te uspomene su probuđene u meni ovom nagradom, još jednom i na pravi način, tako je nastala i knjiga, u stvari posle „Odziva Filipu Višnjiću” štampali su knjigu kao nagradu ja sam knjizi dao naslov „Rodoljubivojeve pesme”. To su rodoljubive pesme, naslov je igra rečima jer se rimuje s mojim imenom. Tako da je ostao trag iza mog pevanja za decu i za mlade ljude, o tome da je i pisanje za decu neka vrsta rodoljublja. Inače, svaka nagrada znači neko otkriće, novu ideju, imam sreću i da moje okruženje moji sinovi i moja Gordana imaju razumevanja za mene, za moj rad, kad počnem da gradim neke nove reči i da se igram rečima, da se igram smislom.
Kako danas navesti decu da čitaju?
Vreme se kotrlja kao da ide nizbrdo, a deca po prirodi i po nekom Božjem promislu žele da prate vreme, sad, ne treba zbog toga grditi ili prevaspitavati decu, nego treba tom grdilu, ako je grdilo, davati neku lepu čovekoliku bajku, takoreći, da se deca podstanku da počnu da čitaju. Nije baš tačno, ne mislim da deca danas ne čitaju, čitaju.
Kad ste stvarali čuvenu TV emisiju „Fazoni i fore” čime ste se rukovodili?
Držao sam se u stvari Geteove jedne rečenice, on kaže „Dozvoljena je svaka vrsta literature, osim dosadne”, ja se celog života trudim da ne budem dosadan, sad koliko u tome uspevam, to je veliko pitanje za publiku.
Rođeni ste u Ljubišu na Zlatiboru. Da li se ljubav prema prirodi kod Vas razvila još u Vašem detinjstvu?
Naravno, rođen sam u Ljubišu, rođen sam u jednoj šumi koja se zove Murtenica, na jednoj planini koja se zove Zlatibor i koja je puna crnogorice, znači borova, smreka, jela itd. Otac mi se zvao Mihajlo, a majka Milesa. Tu sam završio osnovnu školu, kasnije nastavio školovanje u Beogradu, gde sam završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu.
Veliki ste borac za prirodu. Sarađujete sa porodicom Bistrih potoka koja na planini živi u prirodnom okruženju.
Gotovo da je prirodno da se družim sa porodicom Bistrih potoka, znači sa Božidarom Mandićem i njegovim drugarima koji su iz Novog Sada došli na Rudnik, kupili kuću u prirodi, u šumi i tamo žive, evo već više od 30 godina. Ono što nas povezuje, to je borba za očuvanje prirode, borba za čistu Srbiju. Mi smo prvi počeli pre dvadeset godina da čistimo Srbiju, očistili smo nekoliko gradova, u Beogradu nekoliko ulica, sa nama su bili Jasna Šekarić, Ružica Sokić, Boda Ninković. Kad smo čistili Čika Ljubinu ulicu u Beogradu od pikavaca, bili su đaci Osnovne škole „Drinka Pavlović” i bio je ambasador Australije jer je ambasada Australije u Čika Ljubinoj ulici, on je izašao i obukao, onu fluorescentnu bluzu Gradske beogradske čistoće i zajedno sa decom i sa nama kupio pikavce i bacao u kontejnere. Naravno, u svetu je to normalno da ljudi čiste svoju okolinu, jedino kod nas u Srbiji je potpuno normalno da mi kad potrošimo cigaretu bacimo je na ulicu. Kod nas je normalno da mi zagađujemo svoju okolinu.
Uz Vaše pesme odrastali su mnogi i danas odrastaju, pesme su prisutne u čitankama, a Vi ste stvaralate više od 60 godina. Kako Vam se čine Vaši počeci?
Od samog početka, ja sam zapravo i počeo da pišem poeziju za decu jer sam pisao pesmice za moje drugare, koji su bili deca. To su bile smešne i bezobrazne pesmice u početku, naravno, onda nam je učiteljica rekla šta je to književni jezik i da to ne može sa tim bezobrazlucima, tako da se piše, onda mi je ona dala zadatak. Moram da kažem i njeno ime, zvala se Milica Vođević. Dala mi je zadatak da napišem pesmu o Zlatiboru jer živim na toj, najlepšoj planini u Srbiji i ja sam napisao prvu svoju ozbiljnu pesmu:
„Zlatibore ti si zlato
ja te volim zato.”
Dobio sam prvu nagradu za tu pesmu, jednu olovku sa gumicom na vrhu, bila je to prva olovka sa gumicom na Zlatiboru i naravno, meni najdraža nagrada. Mnogo kasnije, kada sam putovao sa Duškom Radovićem u Novu Varoš, saznao sam da mi je on kao urednik „Pionirskih novina” poslao olovku zato što je redakcija, na njegovu inicijativu, slala neki poklon svakom detetu koje im pošalje pesmu. Nisu je objavili, ali su mi poslali tu olovku i novine, adresirano na moje ime, što je za mene tada, bila najveća nagrada.
Dobili ste zaista pregršt nagrada u zemlji i u inostranstvu. Koju biste izdvojili kao posebno značajnu?
Izdvojio bih, recimo, nagradu porodice Bistrih potoka koja se sastoji od 10 dinara, od flaše izvorske vode sa Rudnika sa izvora Svetinja i od jedne drvene ploče na kojoj piše da sam ja dobitinik te nagrade. Izdvojio bih, naravno, nagradu UNESKO-a za knjigu „Bukvar dečijih prava” koja je dodeljena za knjigu koja propagira mir i toleranciju. Nagradu mi je na Sajmu knjiga u Bolonji uručila gospođa Suzan Mubarak, žena Hosnija Mubaraka, egipatskog predsednika, ona je bila predsednik žirija i ona mi je tada rekla da je „Bukvar dečijih prava” koji sam ja napravio jedinstvena knjiga na svetu, po tome kako tretira dečja prava i kako afirmiše prava dece na život, na dostojanstveno odrastanje, na igru, na slobodu itd.
Pored toga što je za poeziju za decu bitno da ih pouči, bitno je i da ih zabavi i da ih podstakne na igru. Mislim da se i na osnovu Vaših pesama se može zaključiti da je za njih bitan i humor.
Naravno, pa humor je ključ koji otključava dečiju pažnju, dečju dušu, dečji sluh, deca vole igru, zato sam ja, naravno, u svoje pesme ugrađivao razne igre rečima, čak sam izmišljao neke reči. Svaka pesma za decu mora u sebi da sadrži priču, i to je dosta važno, jer deca vole priču, pa još ako je ta priča urimovana, ako je isto ispričana lepim jezikom, sočnim, sa dobrim rimama koje su pravilne i pamtiljive, onda je to prava stvar.
Imate bogato televizijsko iskustvo. Šta biste rekli o ulozi televizije i uopšte medija u životu dece danas?
Nažalost ja sam se celog života bavio medijima radeći za decu i sve vreme sam mislio da televiziju treba upotrebljavati za takve stvari, znači da ona nama služi da naše ideje i poruke prenosimo i deci, i ne samo deci, ali kao što to uvek biva, jedno vreme naš narod je bio u stvari u službi televizije, a ne televizija u njihovoj službi, kao što su danas deca fascinirana internetom i SMS porukama itd, i mnogi tvrde da će to uništiti knjigu, da li će ne znam. Neće, naravno. Treba i inernet ustvari pripitomiti da nama služi, a ne da mi služimo njemu.
Šta biste poručili mladima koji tek kreću putevima književnog stvaralaštva?
Nikome ne bih preporučivao kako da piše, to je njihova stvar, naravno, ali ono što mogu da im preporučim, to je da idu u školu za pisanje, a škola za pisanje je biblioteka. Moraju da pročitaju šta su napisali drugi, stariji, možda pametniji, u svakom slučaju mudriji pisci, da se ne bi dogodilo da neko od njih zapne da piše „Gorski vijenac”, a Njegoš je to već napisao i to najbolje moguće, pre 200 godina.
Može li koji stih za kraj?
Recimo evo četiri stiha:
„Krivu Drinu koju grle klanci
ispravljaju Srbi i Bosanci
možda bi je ispravljali življe
kad bi znali kod koga je krivlje.”
Eto malo ironije na naše balkanske sporazume koji postaju vremenom nesporazumi.
Razgovarala Slađana Milenković
