Nadaleko poznatog mitrovačkog krojača Dimitrija Cundre više nema, kao ni njegovog lokala u Zanatlijskoj ulici. Ali, ostao je u sećanju mnogih Mitrovčana ovaj cenjeni majstor i njegova krojačka radnja, puna mirisa i uspomena-na zidu uramljena diploma za muškog krojača, u uglu stara singerica, pored nje novija bagat mašina…
Kao svedoci prohujalih vremena tu su bili i uredno poređani kalemi konca, rajsfešlusi, u ormanu vešalice, na kojima su nekad odela čekala probe.
-Nekad je ceo ovaj kvart bio zanatlijski. Na uglu ulice bila je radnja Pere Popilovskog, koji je popravljao bicikle. Iza njega sajdžija, pa su se ređali krojači. Ja sam te 1954.godine među zadnjima otvorio radnju, a zamislite bilo je 34 radnje ovde skoncentrisane. Samo u susednoj ulici, gde je muzička škola, bilo je šest krojača. To se radilo da se sve pušilo!-pričao je tada novinarima uvek raspoložen i za društvo oran čuveni majstor za grombi kapute.
Mitrovčani su uvek voleli lepo da se nose, govorio je čika Dimitrije, i za krojače je tih 60-tih i 70-tih godina bilo mnogo posla.
Za 29.novembar i Novu godinu svi su šili odela, toliko je posla za mitrovačke krojače bilo da su radnje bile pune odela za probe, dok su šegrti i pomoćnici samo trčkali okolo sa materijalima, kredama, na lutkama heftali.
– Četiri godine sam zanat učio od najboljih majstora Smiljanića, Krsule, Želema. Dobio sam zvanje muškog krojača, mada sam i damama šio. Ah, kakvi su to nekad materijali samo bili! Znate oni zimski štofovi, veluri, pa kaputi grombi, samo takvi! To je onda bila moda, samo su njih tražili. Pa somoti, jedno 40 vrsta. Onda panama za lepa letnja odela, što se više pere-sve je lepša. Pa, po dve probe smo imali za mušterije. Prva, laka proba-samo da se zahefta, da mušterija vidi da li joj dužina odgovara i koliko da se ukroji u struku. E, a druga, teška proba, to je već bio posao, objašnjavao je majstor.
Bio neki Nole, mitrovački kicoš i boem, šef restorana Brioni, sećao se čika Dimitrije. Svake godine njemu se šilo po tri, četiri odela, a kapute grombi, teške i dugačke do članaka kao šinjeli, osobito je voleo.
Na odelima nije štedeo, sa prslukom, jednorednim ili dvorednim zakopčavanjem, uvek elegantan i doteran po propisu i poslednjoj modi, sa kravatom i obaveznim rupčićem u džepu odela.
Posla je tih decenija bilo puno za mitrovačke krojače, radilo se i odlično zarađivalo-majstor Dimitrije četvoro dece je izveo od svog zanata na put, napravio kuću i lepo živeo.
– Danas se slabo nose odela, niko ih više ne šije, kupuju gotova. Mladići mi ih donose pred maturske svečanosti ili svadbe, da im skratim pantalone, suzim sako u struku, skratim rukave. Prijatelji mi savetuju da izdam lokal, ali ja neću, šta ću kod kuće, u penziji sam, kod kuće mi dosadno. Ovo mi je razonoda. A, uvek poneko od mojih prijatelja i starih mušterija svrati u radnju na čašicu razgovora i prisećanja na neka lepša vremena.
