Dana 27. jul 1942. došlo je do konačnog čišćenja Srema od, za NDH, „nepoćudnog židovskog elementa“.
U Šidu najstarija uhapšena osoba je imala 90 godina a najmladja 2 meseca. Niko od deportovanih u logore nije preživeo.
Sve pljačke, mučenja, ponižavanja i deportacije koje su Jevreji Srema doživljavali od prvih dana postojanja ustaške države, kulminirali su jula 1942. godine. Tada je doneta odluka o konačnoj deportaciji svih preostalih sremskih Jevreja kao poslednjem činu čišćenja ove teritorije od jednog od „nepoćudnih elemenata“ (Srba, Jevreja, Roma).
U toku jula 1942. godine organizovano je nekoliko akcija širom Srema u kojima su pohapšeni gotovo svi Jevreji, oba pola, svih uzrasta. Akcija je okončana 27. jula kada je poslednja vozna kompozicija sa Jevrejima iz Šidskog i Iločkog sreza krenula sa šidske stanice prema Vinkovcima. U Vinkovcima, u logoru na otvorenom na stadionu Cibalije, proveli su do 18. avgusta kada su ponovo stočnim vagonima odvezeni do logora smrti: Jasenovac, Loborgrad i Aušvic. Smatra se da je kompozicija sa sremskim Jevrejima koji nisu skinuti u prethodnim logorima, prispela u Aušvic 26. avgusta. U Sremu je ostalo mali broj porodica sa mešovitim brakovima.
Izjava Abrahama Kišickog Anketnoj komisiji u Vukovaru pri komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini – Ekpozitura Šid, broj 166/1945:
„Generalije svedoka: Kišicki Abram, star 50. Po zanimanju privatni nameštenik na Suhomesnatoj i mlinskoj industriji u Šidu, po narodnosti Jevrej, sa stanom u Šidu, izjavljuje sledeće:
[…]Noću od 26. na 27. jula 1942. god. bez prethodnog obaveštenja, dignuti smo svi mi preostali šidski Jevreji iz sna kod naših kuća i naređeno nam je da smesta spakujemo najnužnije stvari: toplu odeću, obuću, hranu i svu zlatninu i srebrninu, te nam je rečeno da ćemo biti smešteni u logor, gde ćemo se morati prehranjivati o vlastitom trošku. Po mene, po moju ženu i moje troje dece, od kojih je najmlađe bilo 2 meseca staro, došli su općinski bilježnik Ivan Daražac, žandarmerijski narednik Pranjčević i općinski policajac Miško Šuster.
Uz plač moje dece i žene spakovali smo u brzini stvari i odvedeni iste noći u dvorište šidske opštine, kamo su iste noći doterani i svi ostali šidski Jevreji. Dočekali smo svanuće i proveli ceo dan u tom dvorištu.
Skoro ceo taj dan dolazili su nam seljaci i seljakinje, većinom Srbi i nešto Slovaka, te nam donosili razne hrane kao slaninu, leba i t.d. da se konačno od nas oproste. Bilo je tu dirljivih scena, plakali smo svi zajedno. Predveče odvedeni smo na željeznički stanicu i utovareni u dva teretna vagona. Pratili su nas domobrani. Prolazeći na stanicu mnogobrojni Srpski ljudi i srpske žene izlazili su iz svojih kuća, te davali nam razne ponude i suznih očiju opraštali su se od nas. Ostalo stanovništvo držalo se pasivno. Sa istom kompozicijom odvezeni su u dva ili više vagona Jevreji iz Iloka, koji su bili uveliko maltretirani i tako nabijeni sa svojom mnogobrojnom decom u vagonima. U onoj strašnoj vrućini nije im bilo dozvoljeno da drže otvorena vagonska vrata. Pričali su mi da su za svega 10 minuta morali krenuti iz svojih kuća i bačeni na kamione odvezeni su pravcem Šida. Njih su terali i njihovu stražu su sačinjavale ustaše.
Neznajući kuda nas vode, stiglo smo kasno u noć u Vinkovce, gde smo oterani na nogometno igralište sport kluba Cibalije, koje je bilo pretvoreno u privremeni sabirni logor, u kojem smo proveli skoro mesec dana. Odmah prigodom našeg dolaska grupisani smo po općinama iz kojih smo došli. Kuća, šatora ili kojih drugih skloništa nije bilo. Živeli smo pod vedrim nebom . Danju nas je peklo žarko julsko sunce, a noću zebli smo ležeći na zemlji bez krova nad glavom.
Bilo je strašno gledati nejaku decu i starce. Dovijali smo se na taj način, da smo od ono malo platna i ćebadi bar za sitnu decu i bolesne starce pravili nešto što bi trebalo predstavljati krov nekog šatora. Logorska hrana sastojala se od sto grama kukuruznog hleba po osobi za 24 sata i u jutro od nezaslađenog lipovog čaja, u podne od neke čorbe od bundeva ili kupusa i uveče od isto take čorbe ali nešto ređe. I ovu hranu nismo dobili besplatno od uprave logora već smo tu hranu morali sami kupovati. Svaki od nas prema vlastitom sporazumu dao je 20 kuna po osobi, tako da sam ja za moju familiju plaćao dnevno 100 kuna. Radi nabavke dozvoljeno je bilo nabavljaču logora sa nekoliko ljudi u pratnji straže da ode u grad, ali nam nije bilo dozvoljeno da kupujemo krompir i pasulj, a da ne govorim da nismo mogli ni misliti na meso, mast ili slaninu, jedino što je bilo dozvoljeno da kupujemo nešto kupusa i najviše stočnih bundeva. Nešto masti imali smo mi nekoji koji smo poneli od svojih kuća i tu mast davali smo u kazan na zajedničko kuhanje. Interesantno je da su Jevreji iz Iloka kao ortodoksni otklonili primitak te masti i da su posebno kuhali jelo u posebnim kazanima bez ikakve masnoće jer i u ovim teškim prilikama nisu hteli da se ogreše o svoje strogo ritualne propise. Higijenski uslovi bili su očajni. Mogućnosti za pranje skoro nikakve. Nužnike morali smo sami da iskopamo i to samo na određenim mestima, tako da smo morali satima čekati da dođemo na red u dugim redovima.
U tom sabirnom logoru na nogometnom igralištu Cibalije u Vinkovcima bilo nas je u ono vreme oko 100 duša iz sledećih srezova: šidskog, županjskog, iločkog, sremsko-mitrovačkog, rumskog, staro-pazovačkog, bjeljinskog i vukovarskog, dok su Jevreji iz zemunskog i vinkovačkog sreza nisu bili s nama. Po čuvenju vinkovački Jevreji su već pre toga bili pokupljeni i odvedeni. Svi muškarci, žene i devojke od 14 do 60 godina određivani su svakodnevno na rad u gradu, i to muškarci na rad u gradsku elektranu, gde su raščišćavali porušenu plinaru, nadalje na železničku stanicu i na građaru Hen(?), gde su istovarali drva, a nakon toga radili su i na kopanju grobova za žrtve streljane po ustašama. Ženski jevrejski svet redio je i čistio ustaške stanove i kancelarije. Odmah po dolasku u logor izdato je naređenje da se svi predmeti od zlata i srebra kao i svi satovi i naliv pera imaju popisati i predati. Ujedno je svaki zatočenik morao predati i pismeni izjavu, da li i gde je kod kuće negde ostavio ili sakrio kakav zlatan ili srebrni predmet. Tako su primerice od mene uzeli srebrni sat i zlatno naliv pero. (…)
Na dan 18. avgusta 1942. postrojen je celi logor i naređeno nam je da sav novac koji imamo moramo predati u roku od 15 minuta pod pretnjom streljanja, jer da nam novac neće više biti potreban pošto će se za ishranu brinuti sama država.
U dugom redu predavali smo naš novac, bacajući ga jednostavno u jedan kufer bez ikakog popisa ili potvrde. Pri tome su ustaše neke od nas skidali do gola i pretresali. Govorilo se da se tom prilikom nakupilo oko 1.500.000 kuna u papiru, što je u ono vreme predstavljalo veliku vrednost.
Ovaj postupak bio je za nas znak, da ćemo uskoro krenuti i zaista sutradan dobilo smo naređenje da budemo spremni na polazak. Kada smo sve spakovali, iznenada dobili smo naređenje da moramo sve jastuke predati. Nastalo je novo raspakivanje a zatim predavanje jastuka, pa opet ponovno zapakivanje ali tek što je to bilo gotovo dobili smo novo naređenje, da sav sapun i sva sredstva za pranje predamo uz pretnju da onome kod koga se pronađe nepredani takav predmet, da će mu se oduzeti ceo kufer. Opet raspakivanje, predavanje i zapakivanje, što je trajalo sve do mraka, kada je određen polazak na stanicu.
U dugom redu već po mraku krenuli smo na stanicu gde su nas zajedno sa našim stvarima potrpali u marvene vagone u svakom do 50 osoba. U potpuno zatvorenim vagonima držali su nas pod jakom stražom sve do jutra.
Ujutro došli su organi policije sa nekim nadsavetnikom iz Zagreba, čijeg se imena ne sećam, koji nas je imao da sprovede u pravcu Zagreba, što smo zaključivali odatle što je lokomotiva naše kompozicije bila okrenuta u tom pravcu.
Tada sam primetio da jedna moja poznanica iz Rume izlazi sa svojim sinom i stvarima iz njihovog vagona i govorilo se za nju da je puštena jer da se njezin brat nalazio kao lekar u hrvatskom domobranstvu. Pošto sam i ja onda imao lekara brata u hrvatskom domobranstvu i o tome kod sebe posedovao potvrdu, koju mi je brat svojedobno poslao da mi se u nevolji nađe, prijavio sam se rečenom nadsavetniku i komadantu transporta, koji je pročitavši tu potvrdu naredio da sa svojom porodicom izađem iz vagona. Izašlo nas je iz istih razloga oko 20 osoba, koji smo našu rezervnu hranu i ostale potrebne predmete prepustili onima u vagonu, koji su toga prepodneva oko 9 sati krenuli pravcem Zagreba. Sudbina nijednog Jevrejina iz ovog transporta nije mi poznata. Pomenuti Leopold Hirt pušten je iz istog transporta sa još oko 20 zatočenika u Zagrebu, tako da je on naime kasnije nekim ljudima pričao, koji su to docnije ispričali, a ovi da su pušteni zajedno sa Hirtom iz razloga, jer da su bili u mešanim brakovima. Nas dvadeset koji smo ostali u Vinkovcima, smestili su ponovo na igralište Cibalije, gde smo ostali još pet dana bez hrane pod vedrim nebom, zatim smo svi pušteni svojim kućama i ja sam sa celom svojom porodicom ostao za celo vreme okupacije nesmetan u Šidu, ali u večitom strahu jer je i moj brat lekar, radi kojeg sam pušten iz transporta, kasnije prišao partizanima i večito sam se bojao da će to ustaške vlasti doznati, što bi svakako za mene i moju familiju imalo sudbonosne posledice.“
