Nenad Jakovljević: „Doček na balkonu kod Skupštine je ispunjenje dečačkog sna“

Dobar deo javnosti otpisao je reprezentaciju Srbije da će se boriti za visok plasman na Svetskom prvenstvu u košarci posle brojnih otkaza važnih igrača našeg nacionalnog tima. Mnogi su sumnjali ali jedan čovek je imao vere u sistem koji je toliko godina gradio.

Svetislav Pešić ne samo da je sa svojim stručnim štabom i igračima overio odlazak na prestižne Olimpijske igre 2024, i ne samo da je doneo srebru medalju oko vrata, nego je povratio i nacionalni ponos i veru u sport koji toliko volimo i koji nas je toliko puta učinio ponosnim.

Naravno, ubrzo posle Svetskog prvenstva počele su priče o igračima koji će nastupiti za nacionalni tim u Parizu sledeće godine, da li će ili neće igrati Nikola Jokić, Vasa Micić, Pokuševski, Kalinić, Lučić, što je i normalno u neku ruku jer su očekivanja od naših košarkaša uvek najveća moguća, a ako je medalja, onda neka je zlatna!

No, tema ove priče nije samo izuzetno postignuće naše reprezentacije već i razgovor sa jednim od važnih sudeonika u tom poslu, rođenim Mitrovčaninom, Nenadom Jakovljevićem, koji je na prvenstvu bio jedan od pet pomoćnika selektora Svetislava Pešića.

Razgovor smo vodili u Sremskoj Mitrovici, nekoliko dana posle proslave osvajanja medalje na čuvenom balkonu pored Skupštine, koji za mnoge sportiste predstavlja ispunjenje dečijeg sna pa tako i za našeg sagovornika.

Svoje prve korake počeo sam u OŠ “Jovan Popović” kod nastavnika Radeta Milića. Počeo sam da treniram u drugom razredu osnovne škole. Ubrzo sam prešao da treniram u KK Mitrovčani. Bila je to odlična grupa momaka, selektirana od strane trenera Aleksandra Petkovića. Sa mnogim momcima iz tog perioda sam i dalje u gotovo svakodnevnom kontaktu. Vrlo rado se prisećam tog perioda svog života. Tada sam iskreno i zavoleo košarku i znao sam da ce mi ona biti mnogo više od igre. Na tome sam iskreno zahvalan tadašnjim trenerima.
Posle par godina u KK Mitrovčani, prešao sam u KK Srem kod trenera Ive Smiljanića koji je tada vodio kompletan program kluba. Tu sam proveo dve sezone i sa 16 svojih godina otišao sam u Italiju, gde sam ostao više od 15 godina.

Oduvek su me zanimale društvene nauke, strani jezici i istorija. Političke nauke su mi omogućile da jednostavno spojim u jednu celinu stvari koje volim i koje pratim na dnevnom nivou. Ima tu naravno i malo bunta kao i odredjena doza mladalačkog revolta prema odredjenim stvarima u našem društvu. Posle političkih nauka sam završio sportski marketing i menadžment u Veneciji. Radi se o programu koji organizuje Evroliga. Tu sam se upoznao sa članovima Euroligine organizacije gde sam posle imao priliku i da radim. U septembru 2020.godine sam dobio poziv da se priključim Evroligi u Barseloni u ulozi Competition executive, pozicija koja je obuhvatala mnoge poslove unutar same organizacije. Na toj poziciji sam proveo dve godine. Uporedno sam radio i kao eksterni skaut odredjenim klubovima u Italiji. Na taj način sam uspeo da spojim posao trenera, iako ne na terenu, i posao menadžera. Bilo je to fenomenalno životno i profesonalno iskustvo koje mi je pomoglo da se upoznam sa velikim sistemom kao sto je Evroliga. Barselonu kao grad ne bih ni komentarisao. Definitivno ću joj se vratiti jednog dana.

Prvo sam bio u klubu Virtus Riva del Garda gde sam proveo osam godina kao igrač dok sam poslednje tri godine proveo kao igrač i kao trener. Tu sam napravio svoje prve trenerske korake. Zatim sam jednu polusezonu proveo u Minhenu kod trenera Svetislava Pešića na usavšavanju. Moja pozicija je bila student-assistant coach. Imao sam neverovatnu priliku da pratim sve treninge, individualne i timske, video sastanke, kao i da svakodnevno komuniciram sa trenerom. Naravno, imao sam veliki broj pitanja i verovatno je taj period proveden u Bajernu učinio da me trener Pešić i pozove u svoj stručni štab. Po povratku iz Minhena, proveo sam pet sezona u Trentu. Bio je to sjajan period gde sam stekao odlično iskustvo radeći mnoge poslove.

Da, angažovan sam kao skaut – video koordinator. Jedna od uloga koju sam imao i u Trentu. Na Svetskom kupu imao sam takođe veliku čast da budem deo tima, sada angažovan kao pomoćni trener.

Da, zaista odlična godina. U Zvezdi je prošla godina počela sa trenerom Vladom Jovanovićem, a završila se dolaskom trenera Duška Ivanovića. Sezonu smo završili sa dva trofeja. Zaista je sjajno životno i profesionalno iskustvo biti njegov asistent. Neizmerno sam zahvalan na tome i trudim se da maksimanlno opravdam njegovo poverenje. Uporedo i saradnja sa trenerom Pešićem u reprezentaciji, što je zaista najveća moguća čast za mene. Pogotovo kada se to još završi sa srebrnom medaljom na Svetkom prvenstvu i dočekom na čuvenom balkonu kod Skupštine. Bilo je to ispunjenje mog dečačkog sna. Nekako, kao da se vratilo sve uloženo do tada. Nikada neću zaboraviti taj osećaj.

Nemci imaju kontinuitet, o tome je trener Pešić i pričao. Njihova liga je izuzetno kvalitetna u zadnjih 20 godina. Njihovi klubovi imaju svoje sale, arene su pune, marketinške ekipe su fenomenalno organizovane, igrači imaju gde da se razvijaju, imaju dobre konekcije sa američkim tržištem i sve više njihovih igrača odlazi u Ameriku. Oni su gotovo na svakoj poziciji bili viši od nas. Ne zaboravimo, Nemci nisu imali ni jedan poraz na prvenstvu. Ostaje žal ali i srebrna medalja je veliki uspeh.

Ne bih rekao da je strog prava reč za trenera Pešića. Pre bih rekao da voli disciplinu. Insistira na podeli uloga kako unutar tima, tako i unutar stručnog štaba. Meni je mnogo lakše ako znam koja je moja uloga i šta je moj zadatak. Tu nema neke preterane filozofije. Moraš biti spreman da daš sve od sebe, jer ti si karika u lancu. Meni je neverovatna čast i zadovoljstvo imati mogućnost da sarađujem sa takvim trenerom. On je veliki izvor i košarkaškog ali i životnog iskusutva. Moje je samo da upijam i učim. Isto tako, činjenica da imam mogućnost raditi sa našim najboljim igračima me čini boljim trenerom. Nemojmo nikada zaboraviti da su igrači ti koji su glavni protagonisti.

Na Svetskom prvenstvu u stručnom štabu reprezentacije bili su Oliver Kostić, koji je trenerov dugogodišnji saradnik. Oliver je, izmedju ostalog, vodio Bajern Minhen a sada je u Litvaniji. Potom imamo Ognjena Stojakovića koji je pomoćnik u Denveru. Ogi je samo par nedelja pre priključivanja reprezentaciji osvojio NBA titulu. Jako mali broj ljudi poznaje bolje američke i NBA igrače od njega. Njegovo iskustvo i znanje nam je mnogo pomoglo. Zatim, Marko Marinović koji je imao impozantnu košarkašku karijeru kao igrač a onda i kao trener u Borcu iz Čačka. Saša Kosović koji je dugo godina radio u Crvenoj Zvezdi i takođe sarađivao sa trenerom Pešićem i ima zaista ogromno iskustvo rada u ABA ligi i Evroligi. Imali smo sjajan odnos i drago mi je imati takve ljude za prijatelje i saradnike.
Za mene, kao najmlađem u stručnom štabu, raditi na pripremi svake utakmice sa takvim trenerima je izuzetno važno za sticanje novih znanja i iskustava. Naravno, u timu se zna ko je general i ko donosi konačne odluke a mi smo njegov servis a u isto vreme i servis naših igrača. Sve to u cilju da naš nacionalni tim ostvari što bolji rezultat.

Da, za vreme korone nalazio sam se u Trentu u severnoj Italiji, i praktično sam tri meseca bio zatvoren u stanu jer je taj deo zemlje bio blokiran. Izlazio sam svega nekoliko puta po namirnice. Tada mi je sinula ideja da napravim svoj podkast na Youtube-u gde ću se sa ostalim trenerima baviti analizama i usavršavanjem na različite teme. Nazvao sam ga „Each one teach one“. Snimio sam 13 epizoda gde su gostovali recimo Erdem Džan, sadašnji trener Anadolu Efesa, tada je bio pomoćnik u Fenerbahčeu Željku Obradoviću, zatim Aleksandar Đorđević, Andrea Trinkijeri, Roj Rana.. Poslednju epizodu smo ugostili i trenera Stiva Kera iz Golden Stejta. Stvarno sam uživao u svemu tome. Taj podkast je bio nešto sasvim novo za mene. Glavna ideja je bila da se možemo usavršavati i kada za to naizgled nemamo prilike. Ako vam kažem da je sve to uradjeno koristeći hotspot mobilnog telefona, verovatno ne biste verovali.

Imam pre svega porodicu i dosta prijatelja u Mitrovici sa kojima sam ostao u kontaktu i pored dugog perioda provedenog u inostranstvu. Volim svoj grad. Naravno volim kej, plažu, Majmunac.
Kada sam u mogućnosti, trudim se da trčim po keju, od mosta do mosta, ili čuveni krug oko mostova. To mi je stara navika iz perioda kada sam trenirao košarku u Mitrovici kao mlad. Priroda mog posla je da provodim puno vremena za računarom u analizama utakmica, tako da koristim svaki slobodan trenutak da odem u prirodu gde god da sam. Dosta slobodnog vremena provodim u Vrdniku, na Fruškoj Gori. Tamo se osećam fenomenalno.

Moj krajnji cilj je naravno da se bavim trenerskim poslom kao glavni trener. Dok sam bio u Italiji vodio sam B tim Trenta kao glavni trener, takođe i mlađe kategorije kluba. Smatram i znam da sam sposoban time da se bavim. Napomenuo bih još jednom da sam izuzetno zahvalan što imam mogućnost da učim od dva fantastična stručnjaka kao što su Duško Ivanović i Svetislav Pešić. U ovom momentu to je idealna situacija za mene kao mladog trenera. Situacija da postanem glavni trener će doći kad tad, i ja se spremam za to. Danas radim kao pomoćni trener i trudim se da taj posao radim na najkvalitetniji mogući način. Najveći fokus mi je da budem najbolji mogući servis timu, glavnom treneru i igračima. Sve ostalo će doći samo od sebe kao prirodna posledica svakodnevne posvećenosti, odanosti i ljubavi prema ovoj prelepoj igri.