Nažalost, na tužno i tragično opomene nas tek nastupanje datuma odigravanja događaja u prošlosti.
Oni pak koji kroz nesreću prođu nastavljaju da je žive, i onda ako imaju sreću da je prežive, njih život više ne bude isti. Promeni se preko noći i ta promena učini da tragedija koja je usledila postane neizbrisiva.
Prošlost ljudi svezana je sa prisilnim migracijama, svaki rat redovno donese promenu dotadašnje demografske strukture. Samo što ima naroda koji su to konstantno prolazili. Ako izuzmemo možda Indijance i Jevreje, Srbi bi po broju, nivou i posledicama bili najstradalniji narod ljudske istorije ukoliko bi to merili proporcionalno prema ukupnom broju postojećih pripadnika naše nacije. Nebrojene okupacije, porobljavanja, ultimatimi koji su bili u pozadini svega a onda posle progonstva, egzekucije i neograničeno crpljenje resursa ispunili su istoriju našeg naroda.
I sve to nije bilo ispraćeno mržnjom i osvetom. Usledio je poslovično izmirenje sa vinovnicima zločina, neretko omogućavanje istima da kraj rata dočekaju na pravoj strani gde se zbog svog celokupnog ratnog učešća nisu trebali naći.
I to može da odlikuje samo poseban narod, sa pregršt vrlina i mnogobrojnim velikanima u svojim redovima.
Ovih dana kada se sećamo „Oluje“ sećamo se nezaslužene tragedije cele jedne zajednice koje je vekovima na toj teritoriji bila bedem opstanka tog dela sveta, od odbrane granica od osmanske najezde u Vojnoj krajini do antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu. Ironija je da su Srbi iz Hrvatske sebe više ugradili u dobročinstva i herojstva iz koje korisnost crpi većinski narod države iz koje su prognani nego sam taj većinski narod. Nagrada na kraju nije došla, došla je odmazda i trajno čišćenje jednog etnosa koji je državi iz koje je izopšten u prošlosti doneo možda jedino časno i vredno čime ona može da se podiči.
Taj događaj iz 1995. godine daje odgovor na pitanje ko je najviše postradao i propatio i tokom ratova deedesetih godina prošlog veka, u ratovima gde smo nepravedno i neosnovano targetirani kao najodgovornoji zatim i terani da se zbog najmanjeg udela u nepočinstvima izrazito najviše posipamo pepelom, sve to zbog odbijanja da se poklonima najjačima i prihvatimo njihove vrednosti koje nama nisu niti će ikada biti imanentne.
Kada govorimo o možda najčešćem pitanju a to je isplativost dobroćudnosti i viteštva, isplativo je itekako, ponos i mir su najneuhvatljiva ljudska stanja, onda kada ih dosegnemo postanemo ustvari najmoćniji. Ogrnimo se i zatrpajmo materijalnim dobrima uz nemir i prazninu pa se zapitajmo da li je to sreća? Sreća je kada imamo čime da se ponosimo, naša tradicionalna čistota i ispravnost jesu za ponos i spokoj, makar ako govorimo o odnosu prema drugim narodima.
Mir ćemo zadržati ako nastavimo da ne mrzimo ali zaborav je vid nepoštovanja sebe. Narod koji živi srećno gleda ka napred samo što napred za nas neće postojati ako prema prošlosti gajimo nipodaštavanje i nedovoljan pijetet.
Mržnja se odbacuje zbog svoje duhovne čistote i mira kao i zbog drugačijeg držanja nas samih jer smo uprkos svemu mi dužni da ostanemo oni pravi zato što smo opet ponavljam bar kada je reč o ophođenju prema drugim nacijama to uvek bili i stekli neprocenjiv kapital koji ponosno možemo ostaviti u nasledstvo svim budućim naraštajima prema kojima imamo taj dug.
Dug prema precima je nezaborav.
Nismo ovde da bismo ispunjavali svoje hedonističke hirove nehajući za patnju onih pre nas jer smo ih time više prezreli nego što su to uradili i sami kreatori pokolja i egzodusa koji su zadesili nepreglednu armiju naših sunarodnika pre nas.
Sve suprotno od toga bilo bi robovanje veštački stvorenim shvatanjima emancipovanosti i modernizma jer takve definicije tih pojmova koji se nama predstavljaju niko nigde ne prihvata i niko nigde ne odbacuje najmanju istinu o sopstvenom stradanju i pretrpljenoj nepravdi u prošlosti.
