U ne toliko vremenski dugoj tradiciji fudbalske igre koliko se čini da jeste zahvaljujući ekspresnoj brzini osvajanja velikog broja poklonika i vrtoglavom usponu, istorija nadmetanja na terenu „Starog kontinenta“ još je kraća.
Sećanja sežu tek u šezdesete godine prošlog veka i prva održana kontinentalna prvenstva protekla u jednim od najvećih uspeha jugoslovenskog fudbala i dostignuta dva srebrna odličja. Gledali smo oba puta tronu direktno u oči ali nijanse i sreća otišli su na stranu protivnika u finalu, Sovjetskog Savaza i Italije.
Neće biti pretenciozno reći da je delom veličanstvenije ono kasnije srebro izvojevano 1968. godine u Rimu plasmanom u finale zahvaljujući pobedi protiv tada aktuelnog prvaka sveta Engleske. Fudbalsku selekciju tog vremena na terenu predvodio je Dragan Džajić ali nemali doprinos dalo je ime sa našeg malog prostora, Mačvanin i Sremac Dobrivoje Trivić.
U pomenutoj utakmici sa Englezima pasivizirao je jeddnog Bobija Čarltona, doveo do toga da najmoćnija generacija Gordog Albiona završi meč bez datog gola ali i već unapred rezervisanog finala sa domaćinom Italijom.
Još uvek ima ljubitelja fudbala koji mogu da se pohvale da su pratili Dobrivoja Trivića na našim lokalnim fudbalskim borilištima, najpre u mlađim kategorijama Podrinja, zatim u prvom timu mačvanskomitrovačkog kluba i na kraju kratkotrajno i u najboljem timu Srema.
Nagovešteno je već onda na sremskim terenima da se rađa fudbalsko ime koje će se vinuti puno dalje od zonaških nivoa takmičenja. U vremenima koja su dolazila zadužio je dresove Vojvodine ali i klubova u „pečalbi“, Liona i Tuluza.
Igrama i uspesima stao je uz rame svojih ispisnika Džajića, Aćimovića, Ilije Petkovića i ostalih mada će se u antologijama njegovo ime ređe naći pored pomenutih, to nas ipak ne sprečava da se kao današnji žitelji ovih podneblja podičimo još jednim značajnim imenom u reprezentativnom fudbalu.
Trivićeva sudbina mimoišla je dva može se uz dužno poštovanje prema fudbaleru koji više nažalost nije među nama reći još zvučnija imena iz našeg okruga, Baneta Ivanvića i Aleksandra Kolarova. Sudbina je mimoišla još neke javnosti poznate reprezentativce. Kako i ne bi…
Teško se moglo naslutiti tog 25.06.2000. godine i pored bledog izdanja i debakla protiv Holandije ( 1-6) da će proteći 24 godine do sledećeg pojavljivanja na evropskoj fudbalskoj smotri. Treba se prisetiti razloga tolikog posta, padanja protiv Azerbejdžana, Kazahstana, Estonije i Jermenije, izgredništva u Đenovi 2010. godine, prisetimo se i kvalifikacija za EP 2016. godine i onog prekida posle provokacije protiv Albanije na stadionu Partizana da bi nas konačno u misiji da se domognemo evropskog prvenstva sprečila penal serija protiv Škotske u kišnom ambijentu u odmeravanju snaga u sumornoj korona takmičarskoj sezoni i sablasno praznoj „Marakani“.
Morao je doći kraj izostajanjima, morao je doći nešto ranije, ipak eto nas ponovo tu. Možda bismo čekali i duže da broj ekipa na završnom turniru nije sa 16 povećan na 24. Ne treba da zaboravimo da je pravilo učešća većeg broja timova uvedeno prilično ranije, već za prvenstvo 2016 no ni to nam nije pomoglo onda.
Vratili smo se , tu smo ponovo, to je najvažnije. Povratci često znaju da budu u velikom stilu, ima takvih svedočanstava prilično. Dovonjno je baciti pogled na Grčku bajku na tek drugom učešću i to nakon isto tako 24 godine. Eto, može ovo podsećanje da posluži kao koincidencija, nikad se ne zna, bez nadanja zatim i verovanja čuda se ne mogu ni desiti, makar to i ne bio tako meteorski uspon nego negde približan.
Nameračili smo se opet na Englesku, ponovo posle puno vremena moćnu kao u ono vreme. Što je vrlo zanimljivo biće to naš prvi okršaj na velikim takmičenjima posle onog jedinog iz po nas slavne 1968. godine.
Zanimljivost je i da se na putu nalazi Slovenija, opet se možemo poslužiti prisećanjem od ranije. Ovoga se možemo setiti i mi današnji, te 2000 – te, našeg poslednjeg igranja na Eurima, goleada koje smo delom priredili više nažalost pretrpeli, jedna od goleada upravo protiv Slovenije i naš povratak „iz pepela“ sa igračem manje, sa 0-3 na 3-3.
Prošlost je bogata čudima, iznenađenjima, podvizima, vraćanjima iz mrtvih, mnogo toga možemo pronaći za nadahnuće, ali to je samo prošlost. Sadašnjost će nam uskoro početi da se dešava, i to u Nemačkoj od 14. juna do 14. jula.
Neće manjkati majstorskih poteza, evrogolova, siguran sam ni po koja senzacja i podvig ekipa koje čekaju iz prikrajka.
Dugo čekamo i previše da i u seniorskom fudbalu negde zasijamo u punom sjaju, uvek je tu iščekivanje da je možda baš sada vreme. Uzora od davnina kao što smo videli imamo. Bez svih onih nemilih stvari i po kojeg skandala koje nas neretko prate na velikim takmičenjima i sumnjičavosti da bi opet mogli svedočiti nečem takvom, optimizam među navijačima bi mogao da bude veći.
Optimistično gledamo prvo da će sve ružno ovaj put biti nepostojeće, to je pretpostavka da nada u naš konačni uzlet na velikom nadmetanju može da počne da tinja još jače…
Autor: Stefan Jović
