Odloživši džak sa stvarima i kožnu vojničku torbu, uzeo je platno koje beše skriveno ispod džakova žita, odvezao kanap i odmotao ga. U platno su bili umotani njegova stara dvocevka – kratka musketa sa dve cevi, fišeklija, arbija, i jedan dugi, turski handžar.
Dvocevku Felbaba je dobio tokom obuke za oštrostrelca, i od tada se od nje više nije odvajao. Za razliku od standardnih pešadijskih musketi, oružje sa kojim su bili naoružani oštrostrelci je imalo dve kratke cevi, od kojih gornja beše olučena i služila je za precizno gađanje na daljinu, a donja glatka cev je služila za blisku paljbu. U pravim rukama, beše to vrlo ubojito oružje ali je iz praktičnih razloga bilo zabranjeno njegovo korišćenje van aktivne vojne službe. Stoga ju je Felbaba prilikom kontrole i pretresa uvek držao skrivenu, mada su graničari iz njegovog rodnog šanca znali šta nosi sa sobom te ga nisu ni dirali.
Prilikom kontrole na nekim drugim mestima, ukoliko bi oružje bilo pronađeno uvek je mogao da se izvuče ako bi nadležnima tutnuo u džep forintu ili dve. U ono doba, retko ko bi tako nešto odbio.
Turski handžar pak, beše uspomena iz poslednjeg rata sa Turcima, i ratni trofej koji ga je podsećao na prvi veći okršaj u kome je učestvovao. Upravo su kvalitet i lepota tog handžara bili razlog zašto ga je najčešće držao skrivenog, jer je više puta bio predmet pokušaja krađe. Gledajući u njegovu dršku u obliku slova T, izrađenu od bivolje kosti i metalnu kaniju ukrašenu orijentalnim ornamentima, graničar se prisećao momenta kada je njegov odred oštrostrelaca, uz dva bataljona Petrovaradinske regimente, prešao reku Savu i učestvovao u napadu na pogranični Šabac.
Oštrostrelci su dobili zadatak da sa lokalnim frajkorima zauzmu neprijateljske položaje pored Save. Još jedan od onih slavnih napada, u ime ćesara, monarhije i odbrane hrišćanstva.
Međutim, zbog izuzetno žilavog otpora na jednom položaju napad beše zaustavljen, a činjenica da su Turci tu imali i top, dodatno je zakomplikovalo celu stvar. U opštem metežu punom puškaranja i eksplozija, mladi Felbaba je ostao u zaklonu iza jednog oborenog hrastovog stabla, prikovan neprijateljskom vatrom.
Tada je primetio mladog turskog agu, kako pored topa izdaje naređenja svojim vojnicima i hrabri ih da se suprotstave kaurima. Njegov beli turban i dolama od zelene čoje su ga iz daleka razlikovali od običnih vojnika i ukazivali da se radi o ratniku iz ugledne muslimanske kuće.
Udahnuvši duboko i sa hladnokrvnošću koja je više pristajala nekom starijem i iskusnijem ratniku nego mladiću kome je to tek prvi veći okršaj, Felbaba je nanišanio i povukao oroz.
Pucanj prekide Turčinov povik i on se srušio unazad. Bez svog komandanta, turski vojnici su počeli da se kolebaju i ubrzo su se razbežali pod naletima oštrostelaca i frajkora. Kada je kasnije pored topa pronašao telo mrtvog age, Felbabi za oko zapade handžar za Turčinovim pojasom. Beše to sečivo odlične izrade, sa glatkom drškom od bivolje kosti i metalnom kanijom išaranom ornamentima. I sada, petnaest godina kasnije, gledajući u to sečivo oštro koliko i sam bol, sećao se svog mladalačkog ponosa i ushićenja kada je pred svima pohvaljen od strane stražmeštera za sjajan hitac i dozvolu da tako lepo oružje zadrži kao ratni trofej.
Graničari su tada vrlo rado uzimali orijentalno hladno oružje kao ratni trofej i dokaz pobede, ali je ono zbog svoje kvalitetne izrade imalo i praktičnu primenu, naročito tokom ratova sa Francuzima.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
