Vrativši se u šanac na proleće, zatekao je praznu kuću jer mu je te zime preminula majka.
Pošto su se njegove sestre odavno udale u druge šančeve, Felbaba je ostao sam u kući.
Lekarska komisija je tokom oporavka ocenila da zbog rane nije sposoban da aktivno obavlja graničarsku službu na neko vreme, te da prelazi u rezervu. Ruku na srce, ni on se nije preterano bunio i nije više ni potezao priču oko toga.
Pošto od njegove rodbine više niko nije ostao da živi u šancu, zemlju je prema zvaničnim papirima morao da vrati vojnoj komandi jer ona beše vlasništvo regimente a ne njegova lična imovina. Jedan mali deo beše zadržao za sebe ali ga nije lično obrađivao već ga je dao u zakup po manjoj ceni komadantu šanca. Ovo je zapravo bila neka vrsta mita, jer se Felbaba nije formalno iselio iz šanca, iako je često provodio van kuće. Lokalne vojne vlasti su mu, zahvaljujući pomenutom postupku, ovo tolerisale.
U spisku graničara je vođen kao rezerva, ali nije želeo da se iseljava u Provincijal i da završi na nekom spahiluku radeći kao paor. Ali, nije ni sedeo besposlen. Za iskusne vojnike van aktivne službe, uvek je bilo posla.
U to doba, cvetala je trgovina preko Save i Dunava. Pošto je Austrija bila u stalnom ratu, a
kako su njeni seljaci umesto na poljima i pašnjacima vreme provodili u rovovima, u
Austriju su se sve više uvozile svinje i goveda iz turskih krajeva. Usled ovih prilika, u
pograničnim gradovima, kao puževi posle kiše, pojaviše se trgovci koji su se naglo obogatili
na uvozu stoke i svinja iz porobljene Srbije.
Jedan od njih, bio je i mitrovački trgovac Dimitrije Puljević. On je za vreme poslednjeg rata
sa Turcima boravio u Šapcu i sa tamošnjim trgovcima i knezovima sklopio veze koje će
trajati i u narednim decenijama. Zahvaljujući tim vezama, postao je jedan od glavnih liferanata za austrijsku vojsku tokom rata sa Francuzima.
S obzirom na prirodu posla i robe, ali i činjenicu da je duž granice i dalje bilo dosta hajduka i razbojnika, trebali su mu ljudi kao što je bio Milan Felbaba. Pouzdan, vešt i iskusan u borbi, a istovremeno oslobođen graničarske službe i bez porodice, Felbaba je bio vrlo poželjan čovek za takvu vrstu posla. Pratio je trgovčevu robu duž granice i do skela na Savi, ili služio kao kurir za prenos tajnih poruka i pisama.
Pošto njegova reputacija iskusnog ratnika i vrsnog strelca beše naširoko poznata, svojim prisustvom je odvraćao nepromišljene razbojnike i hulje od napada na imovinu mitrovačkog trgovca.
Negde u to doba, iz Beogradskog pašaluka su počeli da pristižu glasovi o teškom zulumu dahija i odmetnutih janjičara nad porobljenom rajom. Među hrišćanima i spahijama odanim sultanu i pokojnom paši Hadži-Mustafi, vladalo je opšte nezadovoljstvo zbog takvog stanja.
Duž Vojne granice su se mogle čuti priče o tome da trgovci, viđeni ljudi i bivši frajkori iz
pašaluka kupuju po ćesariji oružje, barut i olovo. S obzirom da je tada u turskim krajevima proizvodnja kuršuma, fišeka i oružja bila dozvoljena samo u carskim radionicama i pod strogom kontrolom vlasti, jedini način njihove masovnije nabavke je bio ilegalni uvoz iz susedne Austrije.
Što se Milana Felbabe tiče, tokom službe kod Puljevića i on je mogao dodatno da zaradi ukoliko bi uložio nešto novca u prevoz stoke. Njegov poslodavac mu je to dopuštao i uredno isplaćivao dobit. Sve u svemu, graničar je svoj posao obavljao vrlo odgovorno i savesno u vreme kada se ova priča desila.
To je priča o zemunskim trgovcima, tajnoj trgovini oružjem i seriji razbojničkih napada i
ubistava imućnih ljudi u pograničnim krajevima. U tu zbrku, Felbaba je uvučen sasvim
slučajno i malo je falilo da ni kriv ni dužan izgubi glavu.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
Ognjen Krnjaja
