U Šidu do sada nije pronađen ili istražen neki značajniji građevinski kompleks. Poznato nam je samo ono što je „pod nebom“. Tajne Šida sub terranei ostaju i dalje tajne. Sedamdesetih godina 20. veka, prilikom građevinskih radova u centru Šidu, na dubini oko 2-3 m, otkrivene su svojevrsne zasvođene prostorije. Svodovi su popustili pod pritiskom i tlo se jednostavno obrušilo u podzemni prostor. Prema rečima svedoka, taj podzemni prostor je bio dubine oko 2 m. Ovo otkriće nažalost nije prijavljeno pa ni istraživanja nisu utvrdila njegov karakter.
Sličan slučaj je zabeležen na nekoliko mesta u samom Šidu. Ono što je njima zajedničko jeste da ni jedna od ovih podzemnih prostorija/laguma nije istražena. Prema poznatim podacima i opisima, ove prostorije ne treba izjednačavati sa, do sada već u velikom broju, pronađenim („otvorenim“) starim bunarima za vodu.
Pre nekoliko godina pored objekta Ruskog dvora „otvorila“ se nova misterija – obrušio se svod nepoznatih podzemnih prostorija sa prolazima ka samom objektu dvora ali i u drugim pravcima.
Najraširenije priče o podzemnim tunelima se vezuju za velike lokalitete – Gradinu na Bosutu, i utvrđenja u Berkasovu i Moroviću. Često ove priče sadrže gotovo nerealne tvrdnje da postoje tuneli koji od ovih mesta vode do Petrovaradina. Kod bosutske Gradine je još 1942. godine postojala „porđalim limom obložena i katancem zaključana“ kapija postavljena na ulaz u izvesnu podzemnu strukturu. Jedan donji ćošak kapije je bio savijen pa je postojao prolaz kroz koji su prolazile svinje. Navodno bi svinje po izlasku iz tog prostora uvek bile bele „od brašna“. Ako je ovako nešto i postojalo, verovatno je reč o nekom zaboravljenom magacinu vezanom za skelu.
Definitivno postojanje svojevrsnih tunela/laguma je utvrđeno u centru Višnjićeva i ispod crkve Svete Marije na uluza u Morović. Nažalost ni ove strukture nisu istražene. U slučaju pomenute gotske crkve u Moroviću pretpostavlja se da se radi o podzemnim kriptama koje su služile za sahranjivanje, a koje bi se verovatno mogle datirati u vreme izgradnje samog objekta (12-13. vek) ili još ranije.
Sredinom 19. veka u jednom dvorištu u Sotu „otvorila“ se zemlja i otkrila jednu veliku podzemnu prostoriju. Uplašeni vlasnik dvorišta je odmah zatrpao ovu „rupu“. Sličan slučaj se desio i pre par godina.
Kako stara izreka kaže „gde ima dima ima i vatre“ tako i pomenutim a neistraženim slučajevima postoji mogućnost postojanja podzemnih struktura. Moguće je da je u određenom momentu zaista nešto pronađeno, a da je prestrašeni nalazač nepoznavajući karakter nalaza, predstavio ceo slučaj sa dozom misticizma. I tako po šoru krene legenda…
