Tanka svetlost žara obasja debelo lice i modre oči na tren se zablistaše ispod kratkog oboda crnog šešira koji mu je žena nakoliko godina uoči rata donela iz Zagreba. Bilo je to onda kada je kao furija skočio na doktora Rašovića, uvređen opaskom ovog drskog Crnogorca da bi i Srbi mogli da postave pitanje svojih granica unutar Banovine Hrvatske. Nikada mu nije bilo jasno, zašto jedan Crnogorac brine srpsku brigu, kao da je malo to što su i njih Srbi pre dve decenije podjarmili kao stoku. Taj će ga Srbin još zapamtiti, samo da se pojavi u gradu iz kojeg je pobegao glavom bez obzira čim ga je onaj sumanuti Lemešić pustio iz zagrebačke tamnice…
Zagreb… kako je to lep grad. Agram, biser zapadne kulture zaglavljen u balkanskom dreku. Srpskim varvarima okružena poslednja kapija predstraže ka večnoj Vijeni i milenijumskom Berlinu. Grad svetla, kulture. U njegovom Gornjem gradu prvi put je kupio klavir. Skupo ga je platio, ali to poznatom advokatu i istaknutom funkcioneru Vodne zadruge i gradskog HSS-a nije bio problem. Više su ga žuljale one male jugoslovenske trobojke sa sokolskih kokardi koje su mu se tog dana zavukle u stan. Ali, šta je mogao, kada su Sokoli videvši ga da se pati, potrčali iz Sokolane i pritekli u pomoć. Osim da se preseli u drugi deo grada… što dalje od njihove pesme i odvratne jugoslovenštine koju je, činilo mu se, mrzeo više od srbovanja.
Kud’ li je Rašović otišao? Jelena je tu, ali ona svakako ne bi rekla, a i nije zgodno dirati je, Lemešić bi mogao svašta da uradi. Istina, ni on nije bez zaštite, pogotovo sada, ali opet… nije vreme. Kada Viktor ode, onda će još jednom da svede račune, onako kako ih je svodio sa Vidićem za lanjski Đurđevdan. I sa onim novinarom… kako li mu beše ime… Škrgović, što je pisao o njemu svašta i navijao sa Srpski kulturni klub. Ne prođe dugo, a čovek zaboravi. A ko bi ih sve i mogao popamtiti. Udicki, oni mesari… Bedričići, Vozarovići, Popović što se ubio u vozu na putu za Zagreb, Laćarci, Levi, Ledereri, Lisići… dugačak je spisak. Provukao se i Lužanin. Kolonista, dobrovoljac. Srbijanac. Cigan! Ali… zar on nije ostao pod zidinama Smedereva? I onaj… Gačić, i taj se negde sklonio. Ali biće vremena, dok se rat završi.
Ugojenim prstima sve čvršće steže loše uvijeni cigar pa se hercegovačka krdža koju su mu proletos doneli neki kolonisti iz Hercegovine razleteo na sve strane. I on bi da pobegne od vlažnog stiska doktora Petra Gvozdića, mitrovačkog predratnog advokata, šefa gradskog HSS-a, u čije ruke je još dok su trajale borbe kod pontonskog mosta major Vojislav Mirković, komandant grada, predao celokupnu vlast.
Za Petra Gvozdića, život je od momenta osnivanja NDH dobio sasvim novi pravac. Uvek na ivici da bude uhapšen, stalno praćen i zaštićen činjenicom da je jugoslovenska država prilično rano stavila znak jednakosti između sopstvene zaštite i povrede „prava“ poput kakvog derišta večito uvređenih Hrvata, sada je bio gospodar života i smrti. Stari poznanik Slavka Kvaternika, pravoverni katolik koji nikada nije propuštao hrvatske kulturne večeri i prijatelj župnika Račkog, stekao je jake veze i na Kaptolu i kod Stepinca.
Na prigodnim proslavama u „Hrvatskom domu“, u kafanskim tučama, advokatskim poslovima i u zakulisnim radnjama zbog kojih ga je osnivač i glavni urednik nedeljnika Srem, Milan Škrgić često napadao, stekao je pouzdane prijatelje i saradnike koji su i sada uz njega. Svaku njegovu zapovest, pa i više, pomisao ili njen prost nagoveštaj, Mato Ciprijanović, Franjo Brindl i Andrija Krzmanović za tili čas su sprovodili u delo.
Zajedno su bili u odboru za doček nemačkih oslobodilaca kada su zvonila zvona sa župne crkve, zajedno su stajali u prvom redu na svim misama za Poglavnika i Firera, zajedno su tokom prvih dana žetve u nekoliko navrata odlazili Paveliću u Zagreb i molili ga da umiri ciganske srpske seljake i njihove komuniste na Fruškoj gori. Zajedno su tražili da se broj Srba u Sremu svede na pet procenata, u inat poodavno mrtvom Škrgoviću koji mu je sa stranica svog velikosrpskog lista poručivao da ih ima više od 50 posto!
Sada je ta želja došla na ostvarenje i on mirno može da uživa u tupom pucnju koji se prolomio kroz toplu avgustovsku noć.
– Pali baklje, pošli su! reče i oholo odbaci dogorelu cigaru.
***
– Izlazite napolje, majku vam jebem srpsku, viče Ivo Bojanovski, mitrovački ustaški logornik dok stražari otvaraju ćelije iz kojih su prošle godine pobegli komunisti. -Glave dole i da nikoga nijesam vidia da zvera kud ne treba! Vodite računa, moglo bi mu biti posljednje što će videt!
Mali hodnik napuni se ljudima. Pod tankim svetlom mitrovačkih zvezda jedva razaznaje sopstvene noge. Prebijene, modre, izmešane sa lancima kojima su ga povezali za Petra Arsića, zdepastog fiškala, koji je živeo na sasvim drugom kraju grada i bavio se sasvim drugačijim poslom od onog koji je odabrao za sebe, setile su ga na trnovito detinjnstvo i trčanje po prašnjavim atarskim drumovima. Tim nogama dotakao je parisko tlo, one su ga odnele do Monparnasa, provele kroz zadimljene kafane u kojima su ekscentrični Parižani i lutalice, sanjari iz celog sveta tragali za elementima nove obnove ratom uništenog čoveka. Pod njima je osetio sav teret Petrovićeve muke dok mu je u jednom od svojih „stanja“, oslonjen obema rukama na ramena, naizust recitovao „Pijanu lađu“.
Metalni udarci motora i brektanje lima prenuše ga iz misli. Opet je na istom mestu na koje su ga doveli pre dva dana… beše li baš tako… Da, za Gospojinu…
Dva agenta lupala su na vrata koliko god su bili u mogućnosti. Kako je bilo isuviše rano, tek šest časova u zoru, otvorila je majka.
– Jesi li ti Sava Šumanović?-upitao je jedan od dvojice gostiju, za koga mu se učini da je neki Kalman, Šiđanin…
– Ja sam, šta želite?
– Morate poći sa nama, vi ste određeni za prevoz u Hrvatsku Mitrovicu, reče mu jedan
– Šta ću ja u Mitrovici, moj je atelje ovde, u Mitrovici nemam ništa?
– Samo vi polako pođite i ostavite te vaše apstrakcije za druge!
Pustili su ga da se obuče.
Znao je šta traži. Iz starog očevog ormara koji je otvarao samo u retkim prilima, izvukao je svoje poslednje parisko odelo, obukao ga, za maleni džep na prsluku zadenuo zlatni satić sa srebrnim lancem, na glavu stavio beli „letnji“ šešir. Francuski modisti su ga naučili da svako vreme ima svoju boju i da greše oni koji leti nose crne, a zimi bele šešire.
Okružena agentima, rasturenim fijokama i pobacanim papirima, platnima i bojama, majka je stajala u hodniku, ispred ateljea koji mu je po povratku iz Pariza početkom tridesetih, uskraćujući goste za komfornu primaću sobu napravio otac. Prišao joj je nežno, kao što se prilazi uplašenom detetu, pomilovao je po kosi i poljubio u ruku.
– Možda se više nećemo videti, zbogom majko…
– Ne brini se ništa, mi nismo nikome krivi, odgovorila je skrušeno i tutnula mu u ruku grudvicu kuna.
Po prvi put u životu bio je srećan što je otac već mrtav. Napustivši kuću poslednji put, osmehnuo se krajičkom usana.
Novac su mu uzeli čim su ga isterali na ulicu.
Te večeri pretučen je prvi put. Odmah po izlasku iz prašnjave prikolice ustaškog kamiona koja je, kružeći po Šidu i puneći se njegovim sapatnicama zauvek uništila lepotu pariskog odela u kojem je pre samo tri godine pozdravljao goste na velikoj beogradskoj izložbi.
U njegovom domu batine su bile zabranjene. Plašio se same pomisli na njih iako otac nikada nije podigao ruku.
Ruka…
Ruka…
Ruka…
– Šta je slikar, boli te ruka? podrugljivo ga je nakon trećeg udarca volovkskom žilom zapitkivao Otmar Šild ustaški batinaš.
– Crkni, majku ti srpsku, dobacio mu je Jozo Rukavina.
Vezan kanapom za stolicu, krvavog lica i umornog pogleda usmerenog ka polomljenim šakama sedeo je mirno. Uplašeno. Ukočeno. U „Mladićkoj sobi“ mitrovačke Kaznione u kojoj ga je Vidnjevićev Preki pokretni sud osudio na smrt.
– Ništa ne brini, te šake ti više neće trebati, poručio mu je na izvođenju iz „sudnice“ ustaški islednik Ivan Vrkljan.
Više se nije obazirao. Trpeo je nesnosan bol i razmišljao o „Kupačicama“ koje je ostavio na platnu.
Izašavši u zatvorski krug, Sava Šumanović, akademski slikar, zaustavljen je ispred jednog od deset plavih autobusa koje je zagrebačka Opština poklonila Viktoru Tomiću, šefu Višeg redarstvenog poverenstva Ustaške nadzorne službe.
Stjepan Blažeković poteže pištolj i opali dva hica. Noć tupo zacvili, pa pade komanda da se ulazi u autobuse.
– Brže sa tim, mater vam!
Nastaviće se…
Autor: Stevo Lapčević
(Priča je plod fikcije, nastala na osnovu svedočenja ustaša, preživelih uhapšenika, srodnika ubijenih. Svi događaji su stvarni iako prilagođeni priči, stvarni su i likovi ali ne i njihov susret na mitrovačkom pravoslavnom groblju u leto 1942. On je i dalje samo moguć.)
