Neprirodno crvenilo baklji pomuti mu vid, pa mu se učini kako se za jednom od četiri figure koje su se užurbano udaljavale u utrobu šumarka u kojem se obreo vuče dugačka šiljata senka.
– Kud’ ti zijaš slikar? – upita ga logornik i udari otvorenom šakom po temenu. Pod pritiskom težačke ruke, povije glavu. Logornička straža prsnu u smeh. – Slušaj ‘vamo! Idete svi za mnom uz ovaj drum, između ovih baklji. Da nijesam nikoga čuja da išta govori!
Zveket oružja pomeša se sa struganjem razvaljene obuće po prašnjavom putu.
Od baklji koje su se poput kakve zmije razvukle duž krivudave staze, na mah mu se učiniše isti oni krajiški logori o kojima je, pre gotovo deset godina, želeo da priča Crnjanskom, srećan što je Simeon Piščević njegov zemljak i sugrađanin.
– Dobar je bio Crnjanski, mada mi nikada nije bilo jasno kako je čovek Itake pronalazio bilo šta dobro u mehaničkom svetu koji je nastajao u Berlinu?
– Još malo Srbi! Slobodni ste, koji hoće, da se pomoli!
– Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga…
– Idem slobodno / niko mi nije odneo / da ljubim tužnu moć. / Raširim ruke, ali ne u zore / nego u more i noć…
– Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga…
– Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga…
– Stoj!
Nestade Miloša. Još samo su poslednje baklje ostale da izdišu uz varnice. U samrtnom ropcu jednako umiru i ljudi i plamen. Staza kojom su prošli izgubi se u mraku. Nema više buke, ni tankih svetala zagrebačkih farova. Nema romorenja, ni molitve prožderane strahom.
Natrag nema kud, samo napred… do vlažnih raka zaokruženih sveže nabacanim humkama kraj kojih je stajao streljački vod.
– Ti si Sava Šumanović? – upita ga jedan ona četiri čoveka koje je video pošto je napustio autobus.
– Ja.
– E pa, Savo, drago mi je da smo se upoznali. Uvek sam cenio vašu ruku.
– Drago mi je.
– Samo, uvek mi je smetalo što ta ruka nije i naša, hrvatska.
– Ja sam gospodine slikar. Ruka ili je dobra ili nije. Sasvim je nevažno čija je.
– To ti misliš Savo… to ti misliš… Ipak, drago mi je što smo se upoznali. Ja sam Gvozdić, reče i pruži mu nagojenu ruku.
– Zar nije nevolja što ću vas stisnuti istom onom rukom koja toliko smeta, reče inadžijski i ne davši mnogo vremena za premišljanje, stisnu otvorenu Gvozdićevu šaku.
Nadobudni advokat se izmigolji i prećen reskim kikotanjem Dide Kvaternika otide do trojice prijatelja.
Nije mu bilo drago. Gledao je u nebo i sećao se…
– Što ste crna kao krst? / I masna ko mesarska vrata? / Ta senka vam liči na mač čvrst, / a skuplja ste od zlata.
***
Miris krvi i muklo umiranje vrati ga u svežu letnju noć. I što pucnjevi više odjekuju, tako se red smanjuje. Više ne vidi Gvozdića. Noge su sve teže dok se lagano pomera ka narandžastom odbljesku puščane vatre.
Pokošeni kao žito sa šidskih oranica, ljudi padaju jedan na drugog, pa ustaše navode da sami uđu u pripremljenu jamu i nameste se „dobro“ za odstrel.
– Legni, metni glavu na njegova pluća, nije dobro, namesti se malo više!
Nepoznati ćutke izvršava naredbu. Pucanj… tupi prasak označi ulazak zrna u glavu.
Na drugom kraju komanda da se stane. U prenatrpanu raku uskače nekolicina ustaša sa povađenim noževima.
– Ustani, šta se izmotavaš, što se šališ, viče podrugljivo dok nožem, kao na preklanom krmetu prorezuje rupe tik iznad šaka.
Za njima ulaze drugi i kao što mesari na rem dižu zaklanu životinju, provlačeći prste kroz prosekotine, razvlače trupce po usmrdeloj raki.
– Daj tog debelog meni! – viče neko iz mraka.
– Ne molim vas, ne!
Sečivo zablista na mesečini i prigušeni roptaj prolomi se iščekivanjem sopstvene smrti.
– Teraj to dalje!
Još svega nekoliko koraka…
– I sve stane u jedan korak, i Pariz i raka. I nema nikakve razlike, jer sve to čini isti čovek…
Nije ni video kada je Petar pao.
Stao je na ivicu.
Zatvorio oči.
***
– Za danas je dosta! – poviče Tomić zadovoljno.
Tišina ovlada grobljem koje je pretilo da proguta čitav jedan grad.
– Idemo nazad, da popijemo po koju! – dobaci Kvaternik.
– Idemo, ali pješke, da malo pročistimo pluća posle ovolikog smrada…
– Odvjetnik, jel ideš ili ćeš da držiš stražu? Neće ti oni niđe.
– Idem, idem, ali ja častim! – reče zadovoljno Gvozdić.
Dok su odlazili put reke koja je da li iz stida ili iz nemara jednako ćutala i uporno išla ka Beogradu, za trojicom ustaša vukoše se, duž mitrovačke kaldrme razliveni šiljati repovi…
Prateći ih pogledom, naslonjen leđima na obližnju lipu, Ciprijanović se prekrsti…
– Gospo, pomozi!
Autor: Stevo Lapčević
(Priča je plod fikcije, nastala na osnovu svedočenja ustaša, preživelih uhapšenika, srodnika ubijenih. Svi događaji su stvarni iako prilagođeni priči, stvarni su i likovi ali ne i njihov susret na mitrovačkom pravoslvnom groblju u leto 1942. On je i dalje samo moguć.)
