Raspad Jugoslavije formalno je započeo 25. juna 1991. kada su skupštine Slovenije i Hrvatske (tada Narodna skupština, danas Državni Zbor Slovenije, i Sabor Hrvatske) proglasile osamostaljenje, odnosno otcepljenje od SFRJ.
Pošto je potom počelo zaposedanje graničnih prelaza i uklanjanje obeležja Jugoslavije, usledila je intervencija saveznih tela.
Savezno veće Skupštine SFRJ istog dana, 25. juna 1991, proglasilo je odluke o separaciji ništavnim.
Vlada SFRJ, odnosno Savezno izvršno veće, kako je glasio zvaničan naziv, saglasila se sa odlukom Saveznog veća Skupštine Jugoslavije i donela odluku o slanju formacija koje je trebalo da ovladaju graničnim prelazima prema Mađarskoj, Austriji i Italiji, i takođe da onemoguće postavljanje graničnih oznaka prema Hrvatskoj.
Zvanično, odluka SIV-a o intervenciji, objavljena je sutradan, 26. juna. Potpisnik je bio predsednik SIV-a Ante Marković. U međuvremenu pripadnici Teritorijalne odbrane i policije Slovenije preuzeli su granične punktove uklonivši obeležja Jugoslavije. Formalnom otcepljenju prethodio je niz događaja koji su ukazivali na potonji razvoj.
U Srbiji je posebno teško primljeno obraćanje čelnika komunista Slovenije Milana Kučana, 27. februara 1989. kada je on tokom govora na skupu u Cankarjevom domu podržao zahteve štrajkača u rudniku Stari trg u Trepči, na severu KiM. Tadašnji štrajk rudara, kosmetskih Albanaca, bio je motivisan isključivo političkim motivima, odnosno bio je izraz protivljenja ustavnim promenama unutar Srbije.
Kučan je tada insistirao „da rudari u Starom trgu brane Jugoslaviju“ pozivom na očuvanje prethodnog statusa pokrajine Kosovo. Po tumačenju separatista ustavne promene u Srbiji bile su narušavanje tekovina AVNOJ.
Separaciji je takođe prethodio raspad Saveza komunista Jugoslavije tokom 14. vanrednog kongresa SKJ, koji je održavan u Beogradu od 20. do 22. januara 1990. Delegacija Slovenije je uveče 22. napustila kongres, a za njom i delegacija Hrvatske.
Usledili su višestranački izbori u Sloveniji 8. aprila, a u Hrvatskoj 22. aprila, odnosno 6. maja 1990, kada je HDZ preuzela vlast u Zagrebu. Referendum o nezavisnosti Slovenije održan je 23. decembra 1990, a Hrvatske 19. maja 1991. Ogromna većina izašlih, na tendenciozno postavljena referendumska pitanja, izjasnila se za separaciju.
Poslanici Skupštine Slovenije 6. marta 1991, doneli su odluku o obustavi slanja regruta iz Slovenije u JNA. Već 23. marta Ministarstvo odbrane u Ljubljani zatražilo je da JNA napusti Sloveniju u roku od tri meseca. Otcepljenju je prethodio i sastanak predstavnika Slovenije i Srbije održan u Beogradu 24. januara 1991. godine. Slobodan Milošević i Milan Kučan su se tada saglasili „da Srbija neće praviti teškoće Sloveniji ako odluči da se odvoji saglasno pravu Slovenaca na samoopredeljenje do odvajanja“.
Jedinice Pete vojne oblasti na čijem čelu se tada nalazio general pukovnik Konrad Kolšek popodne 26. juna, sutradan po proglašenju separacije, a na osnovu odluke Savezne skupštine i Vlade, započele su akciju preuzimanja graničnih punktova.
Pripadnici JNA iz Ilirske Bistrice, njih približno 350, sa 11 tenkova, krenuli su put granica Jugoslavije. Sutradan, 27. juna, upućeni su i pripadnici savezne milicije i carine, njih 730. Ukupno, JNA je anagažovala nepunih 2.000 vojnika sa približno stotinu oklopnih vozila ili tenkova. Naređenje je bilo da se oružje može upotrebiti samo izuzetno.
Pucnji pripadnika Teritorijalne odbrane Slovenije u vojnike JNA 27. juna 1991. godine označili su konačni kraj Jugoslavije. Bio je to početak desetodnevnog oružanog sukoba u Sloveniji i, pokazalo se, nestanak SFRJ.
Džejms Bejker, čelnik diplomatije SAD, državni sekretar, boravio je u Beogradu 21. juna, uoči separacije Slovenije i Hrvatske. Bejker je tada naglasio da Vašington neće tolerisati nikakvu promenu međurepubličkih granica niti upotrebu sile, odnosno JNA. Bilo je to jasno upozorenje da se zvanični Vašington protivi upotrebi vojske protiv separatista. U vreme proglašenja otcepljenja ukupan sastav oružanih formacija Slovenije, dakle Teritorijalne odbrane i policije bio je oko 35.000 ljudi.
Slovenačka TO i policija zaprečile su puteve odnosno kolone vozila JNA, opkolile objekte vojske i odmah upotrebile oružje, počev od 27. juna, širom Slovenije. Vojska se, inače, nije kretala u borbenom poretku nego u marševskim kolonama.
Pojedini pripadnici JNA koji su se predavali pobijeni su. Helikopter JNA je oboren. Zadatak zauzimanja graničnih prelaza od strane JNA je ostvaren tokom 27. juna, osim delom prema Austriji. Međutim, napadi slovenačkih formacija su potom bili još jači.
Tadašnja Evropska Zajednica 28. juna 1991, objavila je obustavu ekonomske saradnje odnosno pomoći Jugoslaviji. Iz Brisela su upućeni Đani de Mikelis, Hans van den Bruk i Žak Post, kao pregovarači, posrednici. Takozvane dobre usluge EZ podrazumevale su tada zahtev da se obustavi upotreba sile, da Stjepan Mesić bude izabran za predsedavajućeg Predsedništva Jugoslavije a da Slovenija i Hrvatska zamrznu separaciju na tri meseca.
Vrh JNA zatražio je 1. jula od Predsedništva Jugoslavije dozvolu da se sa ograničene operacije pređe na potpunu intervenciju, čemu bi sledila vojna uprava u Sloveniji.Pošto je rukovodstvo Srbije odbilo da podrži predlog JNA bilo je jasno da ozbiljnog otpora separaciji Slovenije neće biti. Veliki konvoj tenkovskih i oklopnih jedinica koji je krenuo iz Beograda 3. jula bio je samo demonstracija sile. Stacioniran je na više lokacija u Sremu.
Oružani sukob u Sloveniji trajao je od 27. juna do 6. jula. Sporazumom na Brionima 7. jula 1991. godine kojem su posredovala trojica diplomata Evropske Zajednice određen je moratorijum na separaciju tokom tri meseca. Zvanični Beograd je tvrdio da je u Sloveniji poginulo do 45 pripadnika JNA (44 izvesno), a Ljubljana da je poginulo 37 pripadika JNA, 18 Slovenaca i 6 stranaca, među njima dvojica austrijskih novinara. Više od 300 lica je ranjeno.
Predsedništvo SFRJ 18. jula 1991. donelo je odluku o „premeštanju jedinica JNA sa teritorije Slovenije“. Pritom je formalno navedeno da se time „ne prejudicira buduće uređenje odnosa u Jugoslaviji“ pa navodno ni teritorijalna celokupnost.
