Bližimo se konačnom raspletu na Olimpijskim igrama u Parizu i priželjkujemo još neku medalju oko vrata naših sportista. Mada ne nose isti sjaj svaka od tri odličja blješti dovoljno jako da zauzme odgovarajuće mesto u sportskoj istoriji i stvori ponos naciji gladnoj uspeha na velikoj sceni i sportskih podviga svojih takmičara.
Prošlost nam je toliko bremenita velikim dostignućima da ne moramo mnogo da tragamo ne bi li pronašli potrebne uzor i inspiraciju za nešto što se u ovom trenutku odigrava.
Zemlja košarke smo jer smo riznicu prepunili svedočanstvima uspeha u meri da poznavanje prosečnog pratioca „igre pod obručima“ ne može da dosegne do svake pore naše prebogate sportske tradicije i tako veličanstveno da naše kognitivne sposobnostosti budu osetno uzdrmane usvajanjem svih značajnih momenata od ranije.
Život nas prestiže, postavlja iznova nove zahteve, događaji jedni druge zatrpavaju pa nešto iz skoro relativno bliske prošlosti izbledi i postane manje poznato i još se učini vremenski puno daljim nego što stvarno jeste.
Indijanapolis 2002. godine pamti priču o poslednjem zlatu naše košarkaške reprezentacije. Osvajali su se posle toga srebrni naslovi ali nikada se više nismo popeli na najviši tron. Radovale su nas vrhunske role na dobrom broju takmičenja pod dirigentskom palicom Dude Ivkovića, Aleksandra Đorđević i Svetislava Pešića, samo zlato je uporno izmicalo i odbijalo da se vrati u svoje prirodno stanište, u zemlju petostrukog svetskog, osmostrukog evropskog i jednom olimpijskog prvaka. Neverovatno je da ovo podneblje čeka dolazak na košarkaški krov Evrope ili sveta već 22 godine, moraće da počeka još neku godinu.
Zato smo prinuđeni da se osvrnemo nazad i pronađemo nadahnuće u vremenu koje više od dve decenije kaska za našim.
Vredi se prisetiti Stojakovića, Divca, Bodiroge, Koturovića, Gurovića, Vujanića, Marka Jarića i svih ostalih koji su ispod sebe ostavili sve, dragoceno je zaviriti u anale i sa setom baciti pogled na utakmicu sa Amerikancima u četvrtfinalu i obaranje na pleća domaćina nadmetanja i NBA supersile od tima, pomalo trnovitog puta kroz grupnu fazu i prokliznuća protiv Španije i Portorika…
Na kraju normalno finale. Argentina, ekipa koja je sve bacila na kolena uključujući i SAD. Njihovi igrači su sami platili put do Indijanapolisa i napravili čudo tamo, čime su sasvim sigurno zasluženo stekli simpatije mnogih i naklonost u finalnoj utakmici. Na našu naklonost nisu mogli računati, za srpsku košarku tada a naročito nakon izbacivanja Amerikanaca samo pobeda je pružala potpuno zadovoljstvo. Bilo je to doba kada smo suvereno vladali Evropom i branili svetsku titulu iz Atine 1998. godine. Cela država je živela za pobedu i dolazak do osvajanja petog po redu planetarnog takmičenja.
Vođstvo Argentine kroz veći deo meča i naše ulaganje natčovečanskih napora da ih sustignemo, netipične trojke Bodiroge, igra nerava na terenu i kraj malih ekrana prateći su detalji te večeri iz ove vizure predaleke 2002. godine.
Triler događanja stvaraju heroje koji su jedini u stanju da preuzmu breme odgovornosti i za sebe obezbede dugo sećanje. A svačija reprezentativna slava započinje na balkonu skupštine i protegne se tek na razdoblje do prvog neuspeha i izneverenja očekivanja, puno puta preteranih, onda kada se sve zaboravlja i raniji podvizi padnu u vodu. To je nedugo posle pobede na SP 2002 počelo da nam se događa i produžilo puno više nego što smo tada mogli zamisliti….
Već 22 godine toplo hladno ne bi li smo došli u ovo doba kada je sve drugačije, osim jednog koji je spona sa tom dobrim delom iz pamćenja iščezloj 2002. godini, Svetislav Pešić. Trenerska biografija pozamašnih klupskih i reprezentativnih pobeda najbolje će predstaviti trenerske kvalitete ali još bolje principi i neumoljivo robovanje njima samima. Nedozvoljavanje nekom da se podrugljivo odnosi prema reprezentativnim obavezama i selektorovom autoritetu dovela je do toga da zlatnu medalju ponosno ponese Aleksandar Smiljanić, izdanak mitrovačkih košarkaških terena. Šta je tačno uzrokovalo sve to neka ostane radoznalima koji ne pamte sve to da kopaju, nije skandal taj koji treba da baci senku na prisećanje na veličanstvenu eru u trajanju naše košarke…..
Ne staje svet sa završetkom ove Olimpijade, tim je takav da će ako bude kompletan bez premca ući u najuži izbor za najviši plasman na narednim takmičenjima. Svetski tron će verovatno uvek zavisiti od američke odluke da pošalju ili ne najbolje što imaju ali na evropskom tlu itekako možemo presudno da se pitamo. Simbolično je da poslednji koji nas je popeo na vrh tamo nas i vrati, sa pravom očekujemo da se to što pre desi. Prvo da se iz Pariza ne vratimo praznih ruku, zatim posle toga korak po korak, onako kako smo po okončanju 2. svetskog rata ispod zidina Kalemegdana počeli da gradimo košarkašku priču koja u svih ovih 80 godina pleni košarkašku igru širom sveta a nama donosi epitet koji sa entuzijazmom prihvatamo – zemlja košarke.
Zato, glavu gore!
