Jerej Avram Panić je rođen u Šidu 1780. godine. Pohađao je Karlovačku gimnaziju, a od školske godine 1803/1804. i Karlovačku bogosloviju. Za paroha na upražnjeno parohijsko mesto pokojnog Grigorija Georgijevića postavljen je 1810. godine i taj poziv je obavljao sve do svoje smrti 1850. g.
U vreme školovanja u Sremskim Karlovcima upoznao se sa Vukom Karadžićem sa kojim je održavao veze sve do svoje smrti. Jerej Panić je intenzivno sarađivao sa Vukom na polju srpskog jezika i književnosti. Verovatno najznačajniji doprinos jereja Avrama Panića na polju očuvanja srpske baštine, a koji je proizašao iz saradnje sa Vukom, jeste čuvena pesma „Lazarica“. Ova kosovska pesma sa svojih 2439 stihova predstavlja jednu od najznačajnijih a svakako najdužu „narodnu“ pesmu. Jerej Panić je zabeležio pesmu od slepog guslara Prodanovića iz Ležimira. Prodanovićeva sestra je bila udata u Šid pa se prilikom njegovih poseta sestri susreo sa šidskim parohom. To je verovatno bilo negde između maja 1820. i novembra 1821. g. Zanimljivo je da je nakon guslareve smrti, a pre slanja pesme Vuku u Beč (1825), jerej Panić negde izgubio početak pesme. U pomoć mu je pristigla guslareva pomenuta sestra koja je znala naizust bratovljevu pesmu. Tako je na kraju ipak kompletiran ovaj spomenik srpske usmene pevačke baštine. Ova šidska snajka je stala pred svog paroha i zbog Vuka zapevala bratovljevu pesmu:
„Grom zagrmi više Carigrada,
Sevnu munja više Jedrenika,
Zaigra se jarko na istoku sunce,
Zatrese se zemlja od Zapada,
Pa udari nemir u careve,
Car Murate oštar verman piše,
Pa ga šilje Caru Srbskom Lazi,
Na stolici u Kruševcu Gradu….“
U pismu od avgusta 1832. g, jerej Panić sa žaljenjem obaveštava Vuka da je ne samo umro slepac Prodanović iz Ležimira, nego i slepica Mara iz Šida, i da zbog toga više nema od koga da zapisuje pesme. Ovaj podatak otkriva neverovatnu i do sada potpuno nepoznatu činjenicu da je u Šidu živela slepa guslarka i da su njene pesme, preko paroha Panića, stizale do Vuka! Mara-Marija je bila poreklom iz Bingule, a preminula je u Šidu 22. aprila 1829. g. kao prosjakinja. Koje tačno pesme je ova guslarka pevala, na žalost, nije poznato. Još se šidski paroh žalio u pomenutom pismu i da „novi slepci jedva pred kućom neke reči ispevaju pak ajde dalje“. Panić je išao 1820. g. u Ilince kod izvesne Cigančice od koje je zapisao veći broj zagonetki za Vuka.
Dosta rano je počeo i sa sakupljanjem prenumeranata za Vukove knjige. Nekad uspešno, nekad manje uspešno. A Šiđani, k`o Šiđani. Kako piše Panić, Vuk je malo odocnio sa isporukom knjiga pa su prenumeranti već počeli zapitkivati i „po budžaci pričati da nije vredno uzimati i plaćati unapred jer se dugo čega.“ Možda je to razlog što je 1827. g. bilo sam dva prenumeranta. Par godina kasnije (1834) Vuku pristiže spisak sa sledećim prenumerantima: erdevički paroh Antonije Longinović, paroh bačinački Jovan Maksimović, parosi grčanski Petar Urošević i Stanislav Radovanović, paroh šidski Avram Panić i paroh tovarnički Maksim Marcikić. Među prenumerantima našli su se i rimokatolički župnik u Nijemcima Petar Rakitić i grkokatolički paroh u Šidu Konstantin Poturičić. Jerej Panić se takođe bavio sakupljanjem reči i pisanjem rečnika. Taj posao je započeo 1807. g. nakon završetka bogoslovije. Na žalost, u piromanskim napadima u Šidu 1827. g. sve mu je bilo uništeno. Decembra te godine jerej Panić izveštava Vuka da je te i prošle godine u Šidu bilo puno podmetnutih požara u kućama seljaka, majstora, trgovaca i sveštenika. Parohijski dom šidskog protoprezvitera je zapaljen 5. avgusta, potom dom paroha Voinovića 6. avgusta i na kraju Panićev 3. decembra: „Sve je izgorelo da mi više ništa ostalo nije, nego dve krajcare, koje mi se u džepu slučajno zatekle. Haljine, kreveti, jednim slovom sve mi je pogorelo. No ništa mi nije toliko žao, koliko Biblioteke moje.“ Izgoreo mu je rečnik na kojem je radio punih 20 godina! Međutim, on nije odustao. Uz pomoć prijatelja hirurga Ješića, učitelja Grčića i beležnika Dragosavljevića, započeo je posao iz početka. Kada je saznao da Vuk želi objaviti drugo izdanje rečnika, Panić mu je 1835. g. poslao 526 reči kojih nema u prvom izdanju. Do 1840. g, Panićev nov „rečnik“ činilo je preko 6000 reči! Te godine, u Šidu je ugostio čuvenog Simu Milutinovića Sarajliju. Preminuo je 24.01.1850.godine u Šidu.
Autor: Radovan Sremac
Foto: Potpis jereja Avrama Panića (iz 1844. g)
