Među starim Mitrovčanima nije bilo nijednog, koji barem ponekad nije odneo bicikl na popravku u čuvenu radionicu u Parobrodskoj ulici kod majstora Tomislava Erdega, poznatog još i po humanosti i donatorstvu svom gradu.
Majstor koga više nema, ostaće u istoriji Sremske Mitrovice upamćen po epitetu „sirotinjskog oca“, koji je stekao pruživši dom i ljubav za osmoro siročadi, sada odraslih ljudi.
-Otac moj pokojni Đura Erdeg, stigao je iz Bosuta 1920.godine u Mitrovicu da izuči zanat u kući Jelerovih, gde smo bili do 1945.godine, a onda otvorili svoju mehaničarsku radnju za popravku bicikala. Nekoliko godina sam radio sa ocem, a nakon njegove bolesti sa šegrtima, te tako 40 godina sve do penzije. Sin mi je naslednik zanata, ali su zlatna vremena za naš posao davno prošla. Šezdesetih i sedamdesetih godina svi u Mitrovici su vozili bicikle, ta to je bila jedna milina: i za prevoz, i za lov, i u grad, i da se udeneš sa njim gde hoćeš. Tada je i posla za nas bilo dan-noć, a i lepo se zarađivalo. Danas je srednja klasa koja je najviše vozila bicikle ,‘’biciklistički stalež’’, nestala, a posao nam je na nuli. Po mojoj proceni pedeset odsto bicikala u Mitrovici leži u garažama i po šupama, nema narod novaca da ih popravi, pričao je nekad novinarima čika Toma.
Osim po čestitosti i poštenju, sugrađani, a i šire, znali su ga i kao plemenitog čoveka i mecenu umetnosti i umetnika.
Svojim prilozima pomogao je izgradnju Srednje medicinske škole, Muzej Srema, galeriju, festivale besedništva i folklora, a gradsko pozorište ga je za dobročinstva doživotno nagradilo sa dva mesta u sali, namenjena njemu i supruzi Slavici.
-Kad me neko upita šta je to sreća, ja odgovorim da je to kada možeš da pomogneš nekome. A ja sam voleo deci da pomažem i to siročićima. U saradnji sa Centrom za socijalni rad osmoro dece ili bez roditelja ili iz problematičnih porodica sam ja iškolovao, rasli su zajedno sa mojom decom. Prvo kad ih kod mene dovedu, a ja im kupim odelo, i radno i paradno, pa u školu, a kod mene su svi i zanat izučili, danas su to ljudi u zrelim godinama sa svojim porodicama. Dvojica su u Sloveniji, jedan u Bosni, jedan u Makedoniji, a ostali u Mitrovici, i svi me obilaze. I rado se sete godina provedenih kod mene, kada sam im redovno išao na roditeljske sastanke u školu, nikad izostao nisam. Jednom tako osim mene niko došao nije, a profesor kaže:’’Eto, jedini je doš’o sirotinjski otac’’, govorio je majstor Toma.
