Moje kuće Srema polako nestaju i ruše se te “moje“ kuće u mom selu u mom Sremu. Starim verovatno kada toliko pamtim te kuće, te tavane, te lepe kotobanje gde sam kao dete hvatao golubove. Polako bi ruka krenula iza grede i u rukama bih već držao goluba letača dok bi nam srca ujednačeno kucala. Njegovo u mojoj ruci bi ubrzano kucalo od straha, a moje od sreće. Ne boj se golube pomislio bih u sebi trebaš meni, a i ja tebi. Za par meseci gledaću tvoj let i imati svoj dečiji svet.
Voleo sam te kuće, te golubove iznad sremskog neba leteli iznad kuća tačno gde treba. Na “biber“ crep sleteo bi uskoro svaki sa neba. Srce dečaka kucalo je kako treba od sreće. I te kuće sve su “moje “ bile, a i svi tavani sve avlije cigljom patosane. I zid od ciglje i blata ko da je zidan iz inata. Voleo sam ta sremačka ulazna vrata te kapije i avlije. Sve su to “moje “ kuće bile. A ja žurio da porastem. Da budem ko deda da budem ko moj Braca. Da vidim sveta, vojsku i nekog tamo rata gde ljudi ne ginu.
Mašta dečaka otvara svaka vrata. A nisam znao ali stvarno nisam znao da će život doneti svašta. Da sam znao zaustavio bih ruku iznad grede sačekaj živote ne žuri rekao bih sebi. Ne diraj “moje“ kuće širom Srema pusti ih u moje snove da mi ih duša sanja dok u njima drema. Sve je manje “mojih“ kuća i korpi od pruća.
Ni bunara više nema. Reće neko to tako ide to tako treba. Starim verovatno, a ruka bi kod grede i oči dečaka pogled u pravcu dede. ‘Vidi deda Tekira’ ‘(golub) vidi što je lep’ ‘sa ponosom bi govorio dedi dok u’ ‘šupi za astalom sedi. Starim ali pamtim slike ne blede već su sve jasnije i tužnije. Nema kuća, nema dede, a opet ponekad vidim tekira ispod grede. Ruka po navici krene ali sada je’ ‘visoko’ ‘ iako sam višlji i ja džaba ne vredi. Odleti tekir putem neba tamo gde se spaja Srem i Dunav tamo gde treba. E lepe moje kuće Srema ko mi vas uze da vas više nema. Srce dečaka i srce goluba detinjstva kojeg više nema…
