Nije ništa zalud. Nijedan podvig, nijedan dat život i nijedna ratna pobeda. Sve je ugrađeno u temelj slobode i nezavisnosti čije su benefite kasnije generacije živele. Svaki dat primer časti i junaštva odjekuje daleko u budućnosti ostavljajući izvor nadahnuća i primer najboljeg mogućeg odnosa u zloćudnom ratnom vremenu.
Za Evropu i ostatak sveta bio je to sukob sila Antante i Centralnih sila isključivo za premoć koja se ogledala u imperijalistički nastrojenom uklanjanju konkurenata i zaposedanju njegovih resursa i kolonija i svako od njih je mogao biti i agresor i napadnuti.
Srbija i Crna Gora su jedine uz možda Grčku i Rusiju do njenog povlačenja iz rata vodile samo oslobodilačku i odbrambenu borbu, onu za koju se jedino mogu dati toliki životi i pokazati nadljudksi podvizi u ratnim borbama čineći tako jedno vreme epskim a za buduća pokolenja ušuškana u nepostojnju takve iznudice nestvarnim.
I treba opet sami sebi da stavimo do znanja da nije zalud, sloboda je dar tek ako se sami za nju izborimo, ponosno možemo reći da smo narod koji je to mudrošću, hrabrošću i moralnom čistotom prkoseći puno moćnijoj tiraniji i nepravdi uradio u oba svetska rata.
Tek u svojoj državi život može da dobije pravu vrednost. Nažalost brojčano mali narodi kao mi moraju proći iskušenja dok do svoje države napokon ne dođu.
Uslediće znam ono čuveno pitanje da li nam se isplatilo? Ima svakako ko kompentetniji da to „odmeri“. Ako dođemo do ocene da nam to sve nije donelo zasluženu dobit, jedini krivac za to može biti samo kasnije loše mirnodopsko držanje.
Nije bila avantura, bilo je moranje. Pomalo je poražavajuće da sami nepravedno da li pod nečijim uticajem ili možda u želji da se veštački pokažemo racionalnim dovodimo u pitanje naše ispravne i jedine moguće odluke iz prošlosti.
Jedna od tih odluka doneta je u okolnostima kada smo se 1914. našli pred ultimatumom koji smo zarad mira i očuvanja života u dobrom delu čak i prihvatili dovodeći tako u pitanje našu suverenost. I pored toga nije vredelo, uvučeni smo u sukob koji nismo želeli ali u kojem smo morali da damo sebe do kraja, desetkujemo svoje stanovništvo, biblijski propatimo sve do pobedonosnog kraja, vaskrslog povratka u otadžbinu i daljeg oslobađanja južnoslovenskih krajeva od dominacije tadašnje moćne evropske carevine.
U tom sukobu pored odupiranja trojnoj austrijskoj, nemačkoj i bugarskoj ofanzivi bili smo primorani da steknemo takođe poštovanje koristoljubivih saveznika i pored svih nedaća odbranimo se i od njihovih sebičnih zahteva listom svih na našu štetu. To je već suvišnoj patnji dalo dodatni teret.
Bojim se da nismo svesni veličine i značaja mnogo čega pa ni ovoga. Nažalost neshvatajući od koga potičemo neshvatamo ni dužnosti koje se stavljaju pred nas. Najlakše je da na neki datum kao na ovaj koji označava dan primirja u Velikom ratu pustimo parole, samo ne može to biti suština. Velike datume mogu da stvore samo velika dela a sposobnost da se svega toga bude dostojan može jedino da pruži pravo da se tim nečim dičimo.
Istina je, za koliko se slobode sami izborimo samo toliko ćemo je imati. Drugi koji ti je podari u isto vreme će je i uzurpirati i staviti se na mesto dotadašnjeg porobljivača smatrajući to kao zaslugu za svoj trud i gubitke.
Zbog toga svega današnji datum može naš srpski narod više nego sve ostale da učini ponosnim, ako je to ikako moguće. Možemo li mi danas da se povežemo sa našim sunarodnicima od pre jednog veka i prepoznamo se kao potomci čija slava i sloboda je bila u mislima i na usnama svih ondašnjih stradalnika i heroja. Neka odgovor potraži svako od nas ponaosob zato što ni svi mi negledamo isto na nešto.
Da bismo bar simbolično probudili pravi ponos bilo bi potrebno da posedujemo bar delić pradedovskih i čukundedovskih osobina a osobine najupečatljivije stvori epoha koju neko proživljava. Verujem uprkos svemu da jedan vek ne može da bude vremenski interval dovoljan da iščupa jak koren pušten od davnina i tako jedan narod odvoji od njegovih slavnih pretaka.
Biće dovoljno za danas da na trenutak oduševljeno pomislimo na sva ranija stradanja, nacionalne pobede, veličanstvenosti trpljenja i izgaranja ponajviše što smo izdanci svega toga mi sami, nužna posledica nečije patnje i stradanja i to je jedino čemu možemo zahvaliti naše današnje postojanje i puno bezbrižniji život.
