Tačnije, reči će biti o negdašnjem izgledu svetkovine naše regije. Da ne preterujemo, ne kolju se svinje samo u našoj ravnici ali ovde je nekako to lajtmotiv ovog godišnjeg perioda možda više nego i u jednom drugom kraju.
Nije današnja svinjokolja u onoj staroj pravoj formo kao ni mnogo šta drugo ali najvažniji je rezultat, na kraju ovako ili onako dobijemo namirnice koje priželjkujemo.
Da se primetiti da seta za starim polako ali sigurno postaje sve dominantnije ljudsko osećanje, može se žal za prošlim čuti kroz mnoge svakodnevne razgovore i videti na društvenim mrežama gde sve češće možemo naići na objavu detalja iz prošlosti bilo da se radi o staroj porodičnoj slici, starom načinu igre dece ili pak utakmici iz prošlosti u kojoj se sport igrao i shvatao na drugačiji način.
Žalimo verovatno zbog današnje otuđenosti među nama samima zbog čega nam svaka stvar iz prošlpsti budi sećanje na zajedništvo i toplinu koja se u moderno vreme sve češće nađe tek u obrisima.
Upravo je taj svinjokolj okupljao ljude, sastajao familiju i prijatelje, obezbeđivao jedan dan udruživanja rada ali i šale i druženja. Meni i nije povod najsrećniji kada nekoj životinji mora nešto nažao da se učini i mnogi mi ne bismo bili kadri i spremni da preuzmemo tu neprijatnu i neophodnu dužnost na sebe ali ne može čak ni to da umanji prijatna sećanja. Čak ni oni gde mogu ubrojati i sebe koji nisu mnogo godina u svom domu imali taj događaj, nisu mogli da budu lišeni tog istog nezaobilaznog osećaja koji je svaki novembar donosio jer svinjokolj je toliko oko nas koji smo svoje vreme provodili na selu učestao da je nezaobilazan, oseća se ta priprema koja vlada danima pre i struji kroz mnoge međuljudske priče tako da se osetiš akterom toga iako stvarno nisi deo.
Sam dan odvijanja donosio je širenje dima kroz selo, pripremu creva za kasniju krunu svega što će doći a to je nadevanje kulena i kobasica, domaćice su pravile kiflice sa džemom, pravljenje čvaraka u kojima smo učešće mogli da uzmemo i mi najmanji, još za dana odnošenje namirnica onima koji zbog starosti nisu mogli da dođu a taj zadatak opet je pripadao nama najmlađima, odnošenje uzorka mesa na analizu i ta čast je pripadala nama i na kraju berićetna večera i posle svega rastanak uz obavezno davanje svima da ponesu nešto od produkata upravo protekle svinjokolje. Bilo je tu naravno još među radnji, navedeno mi je ostalo od svega najupečatljivije.
Sećanja na neposredno događanje su mi oskudna jer sežu u najranije godine ali sam osećaj je osvežavan nanovo i nanovo svake godine jer se energetski sve prosto pronosilo da nikako nije moglo ostati neosetno i neprimećeno. Zbog toga je najviše baš taj svinjokolj jedno od glavnih obeležja našeg Srema. I to što je običaj izmenjen nije dovelo do toga da se i značaj naše manifestacije promeni.
Urezano je to u naše gene a geni su čudo, niz generacija ne mogu da ih izmene, što se mene tiče ni ne mora. Ispada da nas mnoge promene samo udalje od onoga što jesmo i onoga čemu pripadamo.
I da se vratim 20, 30 godina unazad opet bih sve jednako počeo da doživljavam i opet bih se svega posle mnogo godina ponovo počeo nostalgično sećati.
