Tara Vukadinović, nekadašnja učenica Srednje muzičke škole „Petar Krančević“ u Sremskoj Mitrovici, u klasi prof. Margarite Vujović, napokon ostvaruje svoj san.
Nakon osvojenih mnogobrojnih nagrada širom Srbije i Evrope, od kojih su najprestižnije nagrade iz Moskve, gde je dva puta pobedila na Festivalu slovenske muzike, zatim iz Letonije na takmičenju „Viva la Musica“ gde je dobila nagradu za nabolje izvođenje letonskog kompozitora i takođe iz Italije gde je odnela pobedu na festivalu u gradu Treviso, Tara Vukadinović uspeva da dobije stipendiju i uspešno položi prijemni ispit iz klavira, koji se održao uživo u Moskvi 19. jula na Muzičkoj akademiji Gnjesin.
Ova mlada umetnica ushićeno pakuje kofere za početak studija, sa rečima: „Još sam od malena znala čime ću se baviti u budućnosti i u šta želim da investiram sav svoj rad i trud. Nikada nisam dovodila u pitanje da li će to zaista biti klavir. To se znalo. Znali su moji roditelji, prijatelji, profesori… I evo, već uveliko gazim u drugu deceniju mog prijateljstva i velike strasti prema muzici i klaviru. Pakujem stvari i gledam uramljenu sliku Moskve na mom klaviru i ne mogu još uvek da pojmim da se moj život sada seli u prestonicu ruske kulture, nauke i umetnosti i tamo nastavlja. Još uvek nisam svesna da ću za svega par dana biti redovan student Akademije umetnosti Gnjesin u Moskvi. Trenutno sam u jednom vrtlogu misli. Obuzimaju me osećanja euforije, uzbuđenosti, iščekivanja, preko želje i obaveze da nastavim da se dajem stoprocentno, do nostalgije, pa i neke blage sete. Gledam moju profesorku Margaritu Vujović, koja je sa mnom od malih nogu, koja me je naučila prvim notama, prvim pokretima ruku, koja mi je prenela ljubav prema muzici, kako me bodri i pruža podršku svom snagom, ali duboko u njenim očima vidim žal jer više nećemo biti tako blizu jedna drugoj. Oduvek sam se pitala da li je istinit onaj kliše da čovek može učini šta god poželi? Sad sam se uverila da jeste. Želja koja plamti i ne gasi se, predan rad, iskrena molitva i vera zaista jesu recept nepobedivosti. Držim kvaku na vratima koja me vode u nešto novo, nepoznato, ali u jedno sam sigurna – nastaviću da budem ja, ona ista, mala devojčica, koja sa znatiželjom pritiska dirke klavira i uživa u zvukovima koje ovaj instrument proizvodi. Nastaviću u sebi da negujem onaj dar od Boga, koji On retko kome daje, jer njega mi niko ne može oduzeti.“
Autor: Margarita Vujović
