Arhiv Vojvodine jedna je od onih ustanova koje svedoče da borba na polju kulture ne samo da ne zaostaje za onom koja se vodi na političkom, već da ide u korak sa njom i suštinski joj prethodi. Pitanje definisanja političkih ciljeva bilo je i ostalo pre svega stvar koja ishodi iz kulture i u nju se vraća. Kultura je ta koja određuje kuda se ide, spram nje se najlakše uočava da li se i koliko od narodnog kursa odstupa, u njoj se, smatra direktor vojvođanskog arhiva dr Nebojša Kuzmanović nalaze skrivene snage iz nje se crpe tajni sokovi koji pokreću na delanje i onda kada se čini da više nema izlaza.
-Kultura nije samo nasleđe, ona je pre svega način života jednog naroda. Kulturni impulsi su ti koji narode vode kroz istoriju da bi se na njenom kraju, kako je pisao Hegel, sreli sa slobodom. A kako sve ono što u toj kulturi prođe postaje večnost, prema Branku Miljkoviću, to je naš posao kao Arhiva da vodimo računa upravo o večitom. Zbog toga je posao kojim se mi bavimo jedan od najlepših.
Mi smo ti koji čuvamo večnost i dajemo mogućnost ljudima da se sa njom upoznaju, kaže u razgovoru za naš list dr Kuzmanović koji je mitrovačkoj javnosti postao naročito poznat kao idejni nosilac akcije za podizanje spomenika Adolfu Svatopluku Osvaldu u Sremskoj Rači, slovačkom dobrovoljcu koji je kao srpski vojnik pao u borbi sa Turcima 1876.
Odakle baš potreba da se podigne spomenik Svatopluku Osvaldu?
NK: Čitav svoj život posvetio sam izučavanju srpsko-slovačkih veza i zaključio da su one prilično duboke i postojane na svim poljima. Slovaci su narod koji je uvek bio uz Srbe, narod koji je uvek imao jak osećaj za slovensko pitanje, pa i danas, kada pomislimo na slovensku ideju, ne možemo a da se ne setimo Ljudevita Štura. Ako tome dodamo da na našem, konkretno sremačkom tlu imamo junaka-pesnika koji ne zaostaje za jednim Bajronom, bilo bi sramota da to nismo učinili. Zato mi je posebno drago to što je spomenik nastao kao rezultat zalaganja pojedinaca. Svatopluka, njegove srodnike Slovake, Ruse, ali i Bugare kojih je bilo u tom ratu, vodili su ljubav i lično pregnuće, pa smo, idući njihovim putem i mi učinili isto.
Dižući spomenik mi ukazujemo na srpsko-slovačke veze i iz večnosti još jednom budimo jednog velikog čoveka.
U večnosti su i naši mučenici, stradalnici kojima je NDH donela stradanje. Poslednjih godina, Arhiv Vojvodine vrši opsežna istraživanja, popisuje žrtve, vraćajući u sadašnjost iz večnosti naše dedove na koje su, stiče se utisak, mlađe generacije već i zaboravile. Dokle se sa tim poslom stiglo?
NK: Ja tvrdim da nas samo istina može osloboditi. Samo ona nam može pomoći da progledamo. Naš cilj nije da ratujemo brojevima, već da pored broja donesemo i što je moguće više ličnih podataka, kako bismo ukazali da se tu zaista radi o prekinutim životima, idejama, ljubavima, brigama, stremljenjima. Istraživanja smo vršili po nalogu pokrajinske Vlade i sproveli smo ih zaista opsežno i ozbiljno u čemu nam je naročito pomogao dr Milan Koljanin. Ukupno preko 20 ljudi je na terenu istraživalo spomenike, popisnike, crkvene, matične knjige, obišli su na stotine mesta i na kraju smo došli do cifre od oko 41.000 žrtava kako u Istočnom tako i u Zapadnom Sremu. Sada nam predstoji da izdamo u dva toma kompletne popise, koji će pratiti već postojeću platformu na sajtu našeg arhiva.
Statistika govori da je veći broj žrtava dao onaj deo Srema koji danas pripada Republici Srbiji. Zbog čega je to tako?
NK: NDH je imala nameru da se „oslobodi“ Srba iz rubnih, pograničnih područja i to je jasna linija genocida koja je vidljiva duž Save, Dunava i Drine, kada govorimo o području Republike Srbije. Mitrovica i Zemun su bili, a i danas su, važni centri u Sremu, u ono vreme najveći i „osloboditi“ njih od Srba značilo je zacementirati svoju vlast. Tu još treba dodati i Sremske Karlovce kao duhovni centar Srba u Vojvodini.
Pa ipak, stiče se utisak da se na Srem, uprkos svemu što ste rekli, zaboravlja. Stratište u Sremskoj Mitrovici je veće od Šumarica…
NK: Da bismo to razumeli, potrebno je da se setimo priče o bratstvu i jedinstvu. Srem je bio osuđen da se miri sa zločinima i zločincima radi „višeg cilja“ i to se dešavalo ne samo posle 1945. već i nakon 1918. godine. Na nama je da to promenimo, ali ne da bismo se bilo kome svetili, već da bismo ispunili dug istoriji i istini.
A menja li se interesovanje istraživača? Šta je to što ljudi traže danas u Arhivu Vojvodine, šta ih najviše zanima?
NK: Nacionalna istorija zauzima nesumnjivo prvo mesto. Društveni kontekst određuje tekst i to je tako bilo, tako je i danas. Na periferiji glavnog toka nailazimo na istraživanja ženskog pokreta, levih ideja, ali i komunalnih.
Kada već završe istraživanja, mogu li se obratiti Vama za izdavanje? Poznato je da nije baš lako pronaći izdavače voljne da pomognu, a Arhiv Vojvodine u tome takođe prednjači.
NK: Ja smatram da Arhiv mora biti otvoren za saradnju sa istraživačima i na polju izdavaštva. Time pobuđujemo istraživače da rade na monografijama, katalozima i drugim publikacijama. Ove godine smo izdali 45 naslova, od čega je polovina u štampanom izdanju, a polovina u digitalnom.
Tu smo da pomognemo, pogotovo ako su u pitanju mladi istraživači, jer naš cilj, vratiću se ponovo na početak, jeste da vodimo borbu na kulturnom planu, da sadašnjosti na uvid stavimo večnost. Zbog toga koristim i ovu priliku da pozovem sve istraživače koji se bave istorijskom i arhivskom građom, da nam se jave, kako bismo zajedno, ukoliko imaju zanimljive rukopise, iste izdali.
Razgovor vodili S.Lapčević i N.Radmanović
