Možda nikada različitijeg raspoloženja dva večita protivnika nego pred predstojeći omer snaga ali derbi je derbi i takav epitet ne daju trenutni kvalitet i forma, radi se o nečem što je utisnuto od davnina i predodređeno da večito i traje.
Istorija je namestila da u pobedničkom revolucionarnom zanosu, u jednom gradu, od jedne političke ideologije i na gotovo istom mestu nastanu dva kluba različitog imena ali vrlo sličnog značenja oko kojih će se u narednih 80 godina deliti sve, trofeji, narod, slava i ponor. Dva kluba koja podaleko prevazilaze sportske okvire i u našem narodu poprimaju veći značaj jer oduvek čine poligon za moć i nadmetanje i za čarke od kojih su se neke na nesreću kobno završavala a najviše ih je ipak onih simboličnih koje se ispolje kao deo dokolice. Predstavljaju i izvor nadahnuća, povod kod mnogih za radost i očaj i lakšu prepoznatljivost naše nacije u svetskim okvirima.
Megdan takva dva tima zato jeste poseban, kao i svaki derbi u svetu sa razlikom što je naš derbi prošao više testova vremena što ga je učinilo otpornijim na sve moguće društveno političke promene i njegovu budućnost već sada učinilo izvesnom.
Idemo u susret 174. prvenstvenom derbiju za redom. U vreme kada Zvezda stupa u jesen u kojoj će se susretati sa samim kremom evropskog fudbala u okviru ovogodišnje Lige šampiona a Partizan sa druge strane beleži neslavne rekorde postavši tako prvi klub koji je istog leta ispao iz sva tri evropska takmičenja kao i u vreme kada su finansije dva kluba nebo i zemlje zahvaljujući čemu Zvezda može u svoje redove da dovodi prekaljene internacionalce što je za Partizan oduvek predstavljalo nedostižnu stvarnost, u vreme gde Zvezda ima bezrezervnu podršku ionako velike armije navijača a Partizan se suočava sa nikada većom nezaintresovanošću i apatijom svojih fanova i gde kladioničarske kvote kao nikada pokazuju kome se daje uloga skoro apsolutnog favorita.
Derbi se i zove derbi jer se može bez obzira na sve silne pokazatelje u prilog jednoj strani dogoditi nepredviđeno. Bivalo je i biće tako.
Reč dve i o statistici, u 173 dosadašnje utakmice Zvezda je slavila 68, Partizan 48 puta, uz gol razliku 239 naspram 204. Najviše golova u derbijima dao je Marko Valok iz Partizana a najviše utakmica u nogama ima dugogodišnji kapiten crno belih Saša Ilić. Prvi derbi odigran je dalekog i prohladnog 5. januara 1947. godine i Zvezda je slavila 4:3. Treba reći da je prvi strelac u derbijima zvezdaš Jovan Jezerkić, najubedljiviju pobedu nosi Partizan ( 7:1 ), najveća poseta dostignuta je na 59. večitom derbiju odigranom na stadionu Crvene Zvezde 7. novembra 1976. godine ( oko 100.000 gledalaca).
Zanimljivost bude igrači i treneri koji su se našli u oba kluba, najpoznatiji primeri: Branko Zebec, Velibor Vasović, Milko Đurovski, Gabrijel Kleo, Vladimir Stojković…
I uz sve nesavršenosti morali bi da se dičimo najboljem što imamo. Iako u zadnje neke dve decenije zbog loših prilika u jednom od dva kluba, nebezbednosti na stadionima i poslovične bezvoljnosti u koju se lako upada ne vlada pompa kao u vreme bivše država i sigurno boljeg i lepršavijeg fudbala sudar Partizana i Zvezde može da pruži dobru igru, preokret i učini da sjaj ove naše svetkovine ne izbledi i ostane tu za dalje i narednim učesnicima i očevicima.
Koliko god da gajimo sipmatije ili otklon prema jednima i drugima, naš fudbal i sport bez jednog ili drugog sportskog kolektiva nikada više ne bi bio isti. Na uštrb je ne samo tog kluba nego i sporta u celini dubioza u kojoj se nađe, i Partizan i Zvezda nose svoje riznice za sobom, nose milionske grupacije simpatizera a ponajviše uvek će činiti najradije odredište svakom talentovanom zaljubljeniku u sport i biti najvidnija mesta crpljenja igrača za sve nacionalne selekcije i brojne evropske klubove. Bez jednog od ta dva giganata na potrebnoj razini dobar deo toga će pasti u vodu i otići u nepovrat i prouzrokovati nenadoknadivu štetu zbog koje će naš fudbal duže vreme težiti oporavku.
Koliko god se našli u nezavidnoj poziciji ni Partizan ni Zvezda ne mogu propasti niti nestati, u to treba biti siguran. Simboli i kada zakažu i zapadnu u agoniju kasnije lakše nađu izlaz od svih instant varijanti. To bi ljubitelje ove dve sportske institucije ove države trebalo da ostavi spokojnim.
Ponekada istorija i tradicija postanu najbolji čuvari.
U dugoj prošlosti srpskog fudbalskog derbija kroz igračke sastave večitih prošlo je već stotine igrača među kojima i nekoliko njih sa sremačkog podneblja: Đorđe i Dejan Milovanović, Miroslav Bogosavac ali i golman Milan Lukač, mada nije rođen na području našeg okruga branio je boje mitrovačkog Srema i kao golman Partizana ostao upamćen po dva odbranjena penala na jednom derbiju što je za rukom pošlo samo Ratomiru Dujkoviću.
U analima derbija ostaće zapisan gol Dejana Milovanovića na 118. derbiju igranom 2002. godine dok je u sećanju starijih još uvek razoran šut oca mu Đorđa prozvanog Đoka bomba. Interesantno je da dva najrenomiranija fudbalska imena iz Srema Aleksandra Kolarov i Branislav Ivanović nemaju zabeležen nastup u jednom od naša dva najveća kluba.
Jedno je sigurno, dok živimo mi živeće i derbi, ostaće večito naša najveća fudbalska svetkovina daleko posle nas, nema lošeg perioda u funcionisanju Partizana i Crvene Zvezde koji može da ga zaseni, u svemu tome jeste veličina i snaga svakog derbija.
