Do formiranja mitrovačke ustaške mladeži došlo je 1941. godine u danima kada se ustaška vlast donekle učvrstila. Inicijativu za to dao je ustaški logor, a ona je bila organizovana na sledeći način: muška ustaška mladež i ženska ustaška mladež, na čijem čelu se nalazio logor ustaške mladeži. Rukovodioci ustaške mladeži koji su se u svom radu najviše isticali bili su Kovač Ljudevit „Puba“, Devčić Štefica i Halvas Ivica.
Radi lakšeg rada ustaške mladeži, njenog okupljanja i prevaspitavanja, u gimnaziji je bila ovako podeljena: Ustaška uzdanica, od prvog do trećeg razreda, Ustaški junak, od drugog do četvrtog razreda i Starčevićeva mladež, od četvrtog do osmog razreda.
Logor je bio najviši teritorijalni organ i njemu su bile podređene sve organizacije ustaške mladeži, ali po istom principu kao i kod odraslih. U gradu Mitrovici postojao je tabor ustaške mladosti, kome je bilo podređeno rad i rukovođenje organizacijama u okviru Mitrovice. Po principu logora, trebalo je formirati tabore ustaške mladosti po selima sreza kojima bi on rukovodio. Do toga nije došlo za celo vreme okupacije i pored nastojanja ustaškog logora i logora ustaške mladeži u Srem. Mitrovici.
Logornica ustaške mladeži bila je Devčić Štefica, a tabornica Anica Lucijanović koja je u godinama pred rat bila članica nekoliko proto-ustaških organizacija kao što su: „Hrvatska žena“, i „Križari“. Krajem tridesetih, Lucijanović je bila i predsednica mitrovačkog ženskog odbora „Križara“ o čemu između ostalog svedoči i jedan dopis koji je upućen centrali u Zagreb, a na čijem kraju stoji njen potpis.
Logornik muške ustaške mladeži u prvo vreme bio je Havlas Ivan, a stožernik tabornik muške ustaške mladeži bio je Kovač Ljudevit „Puba“. Polovinom 1943. godine, za logornika ustaške mladeži došao je iz Zagreba Sabolović Ivan-Ivica koji je na toj funkciji ostao sve do pred kraj rata.
Stožernica ženske ustaške mladeži bila je profesor Ljubica Kristofer. Kasnije je dolazilo do izmena u rukovodstvu, ali su napred pomenuta lica bila najduže i najviše doprinela učvršćivanju organizacije ustaške mladeži. Kakvi su bili zadaci te organizacije, najbolje se vidi iz isleđivanja Grginčević Anice od 19. marta 1952. godine, koja je takođe zauzimala jedno od rukovodećih mesta u organizaciji.
„Zadaci ustaške mladeži bili su: vaspitavanje omladine u duhu ustaštva i kroz to unošenje ustaške ideologije. U duhu toga od strane i jednog i drugog logora, vođena je agitacija kroz forme tradicija ustaštva i slično. Organizacije su se sastajale dva puta mesečno, a po njihovim sastancima održavana su predavanja. Predavači su bili iz ustaškog logora, čitala se ustaška literatura, štampa, časopisi i drugo što je bilo na dohvatu. Ovakva forma političkog rada ostala je u organizaciji do samog kraja rata.
U prvim danima, ustaška mladež bila je skoro sva okupljena u organizaciju što kasnije 1943-1944. nije bio slučaj. Pored ovoga, organizovane su priredbe, zborovi, posete bolnicama i ranjenicima, izleti i drugo, u kojima je učestvovala skoro sva omladina. Napominjem da se u prvim danima 1941. i 1942. u redove ustaške mldaži nije primalo, a niti je tu mogla biti druga omladina, osim hrvatske. Kasnije je od vrhova postavljeno da se u organizaciju ustaške mladeži prima i omladina druge narodnosti, srpska i slično, u čemu se nije dolazilo do nekih vidnih rezultata iz razloga što ta omladina nije pristupila u organizaciju ustaške mladeži.
Važno je napomenuti i to da se ustaški logor na vreme pobrinuo da skoro svu omladinu u gradu okupi i uvuče u ustašku mladež. U tom cilju od strane ustaškog logora preduzimane su i razne mere kao pozivanje roditelja, iserivanje iz gimnazije onih učenika koji ne dolaze na sastanke i slično. U tome veliku zaslugu imaju Devčić, Puba, Havlas, Kristofer i Lucijanović Anica, koja se nalazi na izdržavanju kazne.
Ustaška mldež naročito muška, starija, bila je organizovana i radi protivpožarnih mera – obezbeđivanja. Korišćena je u patroliranju i pojedinim manjim akcijama izvedenim u gradu. U tome su se naročito isticali: Godić Karlo, Grujić Nikola, Kovač Ljudevit „Puba“, Devčić Štefica, Ratler Ivan, Hardi Štefica, Ivanuš Ružica. Sabolović Ivica kao logornik ustaške mladeži na toj dužnosti se samo formalno nalazio, dok je ustvari imao druge zadatke, a od celog posla kojeg je obavljao bilo je dati svoj potpis i ništa više. Pretposlednje godine rata, 1944, rad ustaške mladeži skoro već nije postojao usled prilika koje su u to vreme vladale u Mitrovici.“
Ženska ustaška loza osnovana je takođe 1941. godine, na inicijativu ustaških starešina, a sav posao oko toga primio je na sebe ustaški logor. Kako je došlo do njenog formiranja i ko su bili njeni članovi, najbolje se vidi iz zapisnika saslušanja Ilišević Vilme od 15. decembra 1950.
„Okupacija bivše Jugoslavije zatekla me je u Mitrovici kao domaćicu. Iste godine 1941. juna meseca stupam i u „Ustašku lozu“ i to u danima čim se ustaška vlast malo učvrstila. Cilj ove organizacije bio je čuvati NDH i njen poredak, dalje raditi na njegovom učvršćenju i produbljivanju ustaštva kod hrvatskog naroda. Organizacija je brojala oko 50 članova u njenom osnutku, a u nju nije mogla svaka žena biti primljena. Primane su samo one koje su proverene i tada državi bile odane. Rukovodilac loze bio je Matijaščić Ivan, ustaški tabornik u Srem. Mitrovici.
Članovi ove organizacije bili su: Volf Katarina, Sopel Melanija, Dragar Bojana, Dujmović Ružica, Fejes Ema, Begović Sofija, Matijaščić Marija, Volf Marija, Blažević Terezija, Stošić Zdenka…
Skoro sve žene ustaških funkcionera i istaknutih ustaša pripadale su ženskoj lozi. Sastanci ženske loze održavani su dva puta nedeljno i na njima su čitani časopisi loze koji su izdavani u Zagrebu, štampa, knjige i drugo.
Održavana su i predavanja koja je organizovao logor na kojima je najčešće govoreno o događajima na Istočnom frontu, a u tome su se svakako veličale pobede nemačke armije, Pavelićeva država i slično. Osim toga, članice loze organizovale su niz poseta ranjenim ustašama, noseći im poklone u hrani, a prisustvovale su raznim svečanostima. Rad ove organizacije trajao je do pred samo oslobođenje, a organizacija je bila pročišćena novim članovima. I kasnije, nije se svako primao u ovu organizaciju, a prije nego je postao njen član, morao je izvršiti zakletvu koja je glasila: „Radiću i biću veran subornik za očuvanje NDH i Poglavnika, za njih ću se boriti do zadnjeg svog daha“. Ko nije hteo pristati na zakletvu, nije mogao biti primljen.
Jedan od članova ustaškog logora odgovarao je za red ženske ustaške loze, a o njenom radu polagao bi računa taboru. U ustaškom logoru za rad sa žena odgovarao je Matijaščić Ivan, koji je na tom položaju ostao skoro celo vreme rata.“
U vezi sa tim, Volf Marija, u svom zapisniku od 30. oktobra 1951. godine između ostalog kaže: „Za vreme okupacije odnosno još od 1941. godine, formirana je organizacije „Ženska loza“ u Mitrovici pod imenom „Ustaška loza“, čiji ja član odmah po formiranju postajem. Moj rukovodilac u organizaciji bila je Olga Vančik, žena grko-katoličkog župnika Vančik Ilije. U organizaciji sam ostala do pred sam kraj rata, do pred kapitulaciju. O organizaciji loze koliko se danas sećam bile su: Jelka Hranilović koja je Mitrovicu napustila 1944. godine i čija mi sudbina nije poznata. Matijaščić Anka, žena Ivana Matijaščića, logornika ustaškog tabora, Josipa Jeler, žena Vladislava Jelera, sada u Zagrebu; Brindl Marija, žena Brindl Franje, sada u Zagrebu; Ciprijanović Zlata, žena Ciprijanović Mate, a gde se danas nalazi, nije mi poznato, i druge.
Zadatak ove organizacije bio je da se pomažu izbeglice koje su sa raznih strana, da bi se zaštitile, došle u Mitrovicu, a zatim odeću i obuću pripremati za vojsku, nositi ponude u bolnicu ranjenim vojnicima, održavati skupove i na njima prorađivati materijale, odnosno list Ženska loza kao i druge pomoći ustaškim vlastima. To su bili glavni zadaci, pored ostalih.“
Kako se iz gornjeg vidi, ustaški logor tražio je oslonca i među ženama. Njemu je to uspelo preko Loze, okupljajući skoro sve žene u nju. Rad ove organizacije – njenih članova, mnogo je doprineo na širenju i produbljivanju ustaške ideologije među hrvatskim življem u Sremskoj Mitrovici.
Na taj način, do kraja prve godine okipacije, u Mitrovici je zaživeo ne samo državni aparat NDH, već i ustaška organizacija čija je volja neretko imala veći značaj od bilo čije.
Priredio: Stevo Lapčević
