Priča Steva Lapčevića o smrti slikara Save Šumanovića, koja je izašla na našem portalu u tri nastavka, izazvala je interesovanje među publikom.
Međutim, ostavila je i dosta nedoumica, naročito kod one publike koja ne poznaje dovoljno događaje o kojima naš saradnik govori. Zbog toga smo rešili da autora zamolimo da nam da dodatna razjašnjenja.
REDAKCIJA: Možeš li nam za početak reći ko su ljudi o kojima govoriš u priči i odakle ti podaci koji su ti poslužili da je ispričaš?
SL: Podaci se mogu naći u izjavama ustaških funkcionera i aktera događaja koji se nalaze u Muzeju Srema, Istorijskom Arhivu Srem, a neki su publikovani tokom proteklih decenija u knjigama kao što su „Sremskomitrovačka hronika“, „Sremsko krvavo leto“ i druge. Što se pak „junaka“ priče tiče, oni su svi postojali. Ukoliko izuzmemo stražare, batinaše, islednike, koji u čitavom aparatu i nisu imali veću ulogu od one koju sam im i ja dodelio, Savin sapatnik je takođe iz Šida, ali o njemu nemam većih podataka.
Dr Petar Gvozdić bio je advokat, šef desnog krila HSS-a u gradu i neko vreme starešina Hrvatskog sokola. Prvi put na izborima se javlja 1927. Bio je i narodni poslanik, poznat po svojim žestokim anti-srpskim stavovima. Kao čelnik Vodne zadruge bio je upleten u različite mahinacije, pa ga je gradska štampa oličena u nedeljniku „Srem“ javno prozivala. Tokom rata, Gvozdić je bio delom u Mitrovici, a delom u Zagrebu, ali je bio i ostao centralna figura ustaškog aparata u gradu. U krajnjem, on je bio taj kojem je pukovnik Voja Marković, komandant grada predao svu vlast u ruke 10. aprila 1941. Suđen je i obešen na vašarištu, na prostoru od kružnog toga kod Doma učenika, pa do današnjeg parka u naselju 22. avgust.
Eugen Dido Kvaternik, bio je sin „vojskovođe“ Slavka Kvaternika, koji je još pre Pavelića ušao u Zagreb i proglasio NDH. Bio je čelnik tajnih službi, pa je kao takav prilikom egzekucija boravio u Mitrovici.
O Viktoru Tomiću mislim da ne treba mnogo pričati, to se ovde zna. Predratni ustaša, gonjen od kraljevske policije, oficir Pavelićeve lične zaštite i uopšte „Poglavnikov“ čovek od velikog poverenja. On se 1947. ubio u Italiji kako ne bi bio isporučen Jugoslaviji i suđen.
Mata Ciprijanović bio je i pre rata jedan od najbližih Gvozdićevih saradnika. Do aprilske katastrofe nije bio zakleti ustaša, ali je bio blizak Andriji Krzmanoviću koji je uz Marka Lemešića, advokata iz Rume, bio jedini zakleti ustaša u Sremu. Taj Lemešić će kasnije postati lični Pavelićev poverenik za „Istočnu Slavoniju“, odnosno za Srem. Nevolja je htela da je upravo on bio taj koji je pomogao Jeleni Rašović da u maju 1941. spase svog supruga dr Lazara, advokata koji je pre rata Lamešića branio na sudu za neke pronevere, pa mu je ovaj dugovao. No, Ciprijanović je imao nadimak „mali Poglavnik“ i bio je ne baš omiljen i među svojima, pošto je imao sopstvenu mrežu doušnika, pa je često umeo da šalje u Zagreb podatke o članovima mitrovačkog ustaškog Logora.
Što se tiče dr Rašovića, on je bio oficir vojske Kraljevine Crne Gore, rodom je iz Kuča. Bio je interniran po padu Lovćena, nakon što se nekoliko meseci krio po vrletima poput hajduka. Robijao je u Boldogasonju, uz Janka Vukotića i Krsta Popovića. Po okončanju rata dolazi u Sarajevo, a odatle, kao poverenik Pašićev u Mitrovicu gde pokreće list „Srbiju“. Bio je i ostao srpski nacionalista, pa je tako i uhapšen odmah u maju sa kolegom dr Jevremom Vidićem, Jovanom Udickim i drugima koji su bili pripadnici Sokolskog društva ali i članovi mitrovačkog odbora Srpskog kulturnog kluba. Udicki je uspeo da se spase, po nekim svedočenjima zahvaljujući činjenici da ga je u putu sreo Ljudevit Kovač „Puba“, ustaša iz Mitrovice, dok je Jevrem Vidić ubijen u Jadovnu po direktnoj naredbi dr Andrije Artukovića. Tih dana uhapšen je i Milan Škrgić, urednik već spomenutog „Srema“ koji je odmah ubijen, iz osvete.
REDAKCIJA: Možeš li nam sada nešto više reći o samom toku priče, koliko tu ima istine?
SL: Suštinski, sve je istina, osim samog susreta pomenutih likova na jednom mestu, kao što je naznačeno. Ti stradalnici zaista jesu voženi autobusima koje je Zagreb namenski poslao u Mitrovicu, jesu tučeni, maltretirani, a tokom njihovog puta ka stratištu su paljene vatrogasne baklje, ne toliko da osvetle put, koliko da čitavu sliku učine još mučnijom.
Zaista su se oni koji su egzekucija vršili i pripremali teren za nove nazivali jamarima, i oni su u isto vreme i ubijali i razvlačili leševe kako bi novi stali. Opisi prorezivanja trupaca su istiniti, deo su svedočanstava, kao i klanja kojih ne znamo koliko je bilo, ali nije sporno da jeste. Dakle, sve što se odnosi na sam tok puta i dovođenje do rake je činjenica.
REDAKCIJA: A priča o Savi Šumanoviću?
SL: Isto. Upotrebljeni su delovi iz nejgove biografije, kao i izjave koju je nakon rata dala njegova majka. Ono što sam pokušao da izbegnem jeste preuveličavanje stradanja koje je samo po sebi teško i krvavo. Deo fikcije je njegov razgovor sa Petrom Arsićem, ali on je svakako u funkciji dodatnog pojašnjenja Savinog lika i stanja u kojem se nalazi.
REDAKCIJA: Ove godine se navršava 79 godina od događaja o kojem pišeš… Kako smo se do sada postavljali prema tom tragičnom iskustvu i šta sa njim uopšte da radimo?
SL: Mislim da je nevažno kako smo se odnosili prema njemu. A pošto već pitate, odnosili smo se tužno. Nevolja je što su Srbi „oslobađajući“ se komunizma devedesetih istovremeno odbacili i sećanje na žrtve. To je logično sa jedne strane, pošto je ideološka država nastojala da ih prikaže kao borce, simpatizere, trudeći se da pokaže „crvenilo“ Srema i gde ga nema. Dobro je što toga više nema.
A kada već pričamo o tome šta sa tim da radimo, mislim da treba svoje mučenike da pridodamo Novomučenicima Jasenovačkim i da razmislimo šta radimo, sa kim i kako. Prošli vek je pokazao da su svi naši napori da sa okolinom pravimo zajednički život uzaludni. Ono što se trenutno dešava u Crnoj Gori samo je deo te iste priče, koja se od Sekulje Drljevića koji je istinski moderni tvorac „crnogorske nacije“, a inače prijatelj Ante Pavelića, preko komunističke nadgradnje Sekuline baze, razvija sve do Đukanovića koji se nastoji konačno odeliti od sopstvenog stabla. Onima sa kojima smo se razdružili neka je lepa i daleka kuća. Sa onima koji još uvek ne mogu da prihvate da sopstveni identitet mogu graditi, ali ne na našoj tradiciji, po svemu sudeći, još uvek, po njihovoj volji i potrebi, moramo da se nosimo. Takva je situacija i sa onima koji su u tom nacionalnom inženjeringu uhvatili krajeve, ali se još uvek samopotvrđuju ukidanjem našeg prava.
