„Ederlezi“ je popularna tradicionalna romska folk pesma nastala na Balkanu, a naslov je ponela po romskom prazniku Ederlezi – proslavi proleća. Međutim, „Đurđevdan“, verzija koju je pevalo Bijelo dugme, nosi mnogo, mnogo jeziviju priču.
Tog sada već davnog 6. maja 1942. policija NDH je naredila da se Srbima pripremi „đurđevdanski uranak“ u Sarajevu. Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše i Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se susrele na Obali Kulina bana gde su dočekali voz smrti – koji je putovao za Jasenovac.
„Đe ste, Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasenovac!“ – vikao je jedan od policajaca koloni od oko 3.000 uglavnom mladih ljudi.
Na vagonima je pisalo „sedam konja ili četrdeset vojnika“, a ustaše su u jedan vagon uvodile i do dvesta ljudi.
Na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu, jedan od njih, za koga se tvrdi da je bio član sarajevske „Sloge“, u sopstvenoj nemoći, iz ponosa i prkosa, prvi put je zapevao „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!“.
Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme „Đurđevdan“ zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru, zbijeni jedni do drugih. Od 3.000 zarobljenika koliko je krenulo iz Sarajeva, do logora je stiglo oko 2.000. Svaki treći zarobljenik je umro od gladi, iscrpljenosti, bolesti… A pravi pakao – Jasenovac, tek ih je čekao…
Njihova pesma možda bi bila zaboravljena da je Goran Bregović nije uzeo, obradio je novim stihovima i učinio planetarno popularnom. Danas se peva na nekoliko jezika, mada mnogi i ne znaju kakvu tužnu i tragičnu istinu ona čuva.
