U subotu 18. marta u OŠ „Jovan Popović“ u Sremskoj Mitrovici održano je veče posvećeno ukrajinskom pesniku Tarasu Ševčenku.
U programu su učestvovali: DNUK „Kolomejka“ iz Sremske Mitrovice, učenici koji pohađaju nastavu ukrajinskog jezika u OŠ „Jovan Popović“ i UKC „Kobzar“ iz Novog Sada. Svojim prisustvom veče posvećeno velikom pesniku uveličao je i paroh Grkokatoličke parohije „Vaznesenja Gospodnjeg“ jerej Igor Vovk.
Taras Grigorovič Ševčenko je rođen u Morinci kod Kijeva, 9. marta 1814. godine a umro u Petrogradu 10. marta 1861. godine i bio je ukrajinski pesnik, slikar i humanista.
Njegovo književno nasleđe smatra se temeljem novije ukrajinske književnosti. Ševčenko je takođe pisao i na ruskom jeziku, a iza sebe je ostavio nekoliko slika remek-dela.
Bio je član Ćirilometodskog bratstva u Kijevu. Proveo je 10 godina u progonstvu. U svojim istorijskim delima je prikazao borbu ukrajinskog naroda protiv socijalnog i nacionalnog ugnjetavanja. Branio je ideju samostalnosti Ukrajine.
Njegovo životno delo je izuzetno cenjeno u Ukrajini, a njegov uticaj na ukrajinski jezik i književnost je neprocjenjiv.
Ševčenko je rođen u kmetskoj porodici u ukrajinskom selu Morinci, u kijevskoj guberniji tadašnje carske Rusije. S devet godina umire mu majka, a dve godine kasnije i otac. S četrnaest godina postao je sluga na dvoru svoga gospodara.
Još u detinjstvu kod malog Tarasa primećen je slikarski talent, a kako je pratio gospodara P. Engelgardta na njegovim putovanjima u Viljnius, a kasnije i u Petrograd, u hodu je učio osnove slikarstva.
Njegov je talent uočio tada uticajni ruski slikar koji je inicirao zamisao o tome da se Ševčenko otkupi od njegovog gospodara i da mu se dodeli sloboda. Bio je to Karl Brjulov koji je donirao portret svog prijatelja i pesnika Vasilija Žukovskog. Novcem dobijenim od prodaje portreta na lotu, 5. maja 1838. Ševčenko je otkupljen od svog gospodara za 2.500 rubalja.
Već je iste godine Ševčenko primljen na umetničku akademiju u radionicu Karla Brjulova, kod kojeg je čak i jedno vreme stanovao. Prva zbirka pesama Kobzar izdata mu je 1840, iako poeziju piše još iz doba detinjstva.
1841. izdaje epsku poemu Gajdamaki u kojem je opisan krvavi obračun Ukrajinaca protiv poljske vlastele. Takođe se okušao i u pisanju drama. Nakon ovih uspeha, Ševčenko putuje u Ukrajinu gde se susreće s teškim uslovima života u kojem žive njegovi sunarodnici.
22. marta 1845. Veće umetničke akademije donelo je odluku da se Ševčenku dodeli titula slobodnog umetnika. Ponovno putuje u Ukrajinu gdje se susreće s članovima Ćirilometodskog bratstva, tajne političke organizacije koja se zalagala za široko političko reformiranje Ruske Carevine.
Nakon što ih je carska vlada razotkrila, svi su članovi, uključujući i Ševčenka, bili uhapšeni i poslani u zatvor u Petrograd. Potom je poslat u vojsku i na deset godina prognan u Orenburg duboko u unutrašnjosti Rusije. Car Nikolaj I., izričući mu kaznu napisao je: „Držati pod strogim nadzorom, sa zabranom pisanja i slikanja!“.
Kao vojnik orenburškog korpusa najprije boravi u Orškoj tvrđavi ali je zatim, kao slikar, uvršten u ekspediciju koja je istraživala Aralsko more, pa se tako ponovo mogao baviti književnošću i umetnošću. Tek mu je 1857. dodeljen oprost uz napomenu da se ne sme vratiti ni u Petrograd, ni u Ukrajinu. Preseljen je u Nižnji Novgorod, a dve godine kasnije, u maju 1859. biće mu dopušten povratak u domovinu Ukrajinu.
Svoje poslednje godine Taras Ševčenko je proveo pišući poeziju, slikajući i dorađujući stara dela, ali nakon toliko godina provedenih u prognanstvu, njegova bolest je toliko uznapredovala da mu više nije bilo spasa. Umire u Petrogradu 10. marta 1861.
Isprvo je pokopan na jednom petrogradskom groblju. Ali, kako bi ispunili Ševčenkovu želju koju je izrazio u svojoj pjesmi „Oporuka“ (Zapovіt) da bude pokopan u Ukrajini, nekolicina njegovih prijatelja dogovorila je premeštaj njegovih posmrtnih ostataka, prvo vozom iz Petrograda u Moskvu, a potom konjskom zapregom u voljenu mu Ukrajinu.
Ševčenko je sahranjen 8. maja na Redovničkoj Gori (Černeča gora) uz obale Dnjepra nedaleko od ukrajinskog gradića Kanjiva. Iznad njegovog groba podignut je visok brežuljak koji je danas spomenik.
Praćen velikom nesrećom u ljubavi i životu, pesnik je umro samo sedam dana pre ukidanja kmetstva. Njegovo životno delo je izuzetno cenjeno u Ukrajini, a njegov uticaj na ukrajinski jezik i književnost je neprocjenjiv.
