Pred kraj maja 1999- te šetajući pored kanala u jednom Sremskom selu video sam letke kako padaju sa neba. Pokupio sam par komada i seo ispod drveta čitajući ih i smejući se svemu tome. Medutim onaj letak gde je najavljivano bacanje specijalnih projektila koji će paliti žitna polja me je uplašio.
Gledao sam ta žitna polja još polu zelena i razmišljao o posledicama. Jer sa sela sam i znam šta je žito koliko znači. Mislio sam ovo ako urade biće nesrazmerne gladi na zimu. Ja nisam tad ni slutio da se kraj rata nazire za desetak dana. Tada sam shvatio da iako sam čovek od dvadeset i neku u stvari sam u duši uplašeno dete. Ne moj strah nije bio od bombi, od čekanja i odlaska na Kosovo koje sam već znao dobro.
Moj strah nije bio od oružane sile i neprijatelja. U meni se tad lomila misao o žitu. Skoro paranoično sam danima razmišljao o tome ni ne trzajući se na poneku eksploziju u daljini. Jer kao dete slušajući priče starih Sremaca o tome kako su bili gladni kada im Nemci odnesu letinu, a posle rata opet Partizani otimali. Deca gladna, marva gladna. Ljudi krali sami od sebe žito skrivali i zakopavali. Nisam ih čuo da kukaju na borbe, ranjavanja, pogibije u ratu. Ali ta priča o gladi i žitnim poljima mi se “urezala“ u dečiju glavicu. I ostala je tu da stoji do tog maja 1999 godine.
Odjednom moj do tad nerealni strah dečiji pretvara se u javu.
Sreća nije došlo do toga. Tog leta sam vukao svoje žito kući i svaku’ ‘rupicu’ ‘ na staroj prikolici zapušio komadom tkanine. I bio sam srećan gledajući to žito u staroj traktorskoj prikolici u svojoj avliji. Verujem u ono šta usadiš deci u detinjstvu to nikne jednog dana.
Meni su nesvesno usadili strah od gladi koji je bio jači, veći od straha prema bombama.
Zato deci treba usaditi dobrotu “zalivajući“ je kroz priče i primere. A dete kad poraste uvek će se bojati za svoju dobrotu i čuvaće je od svakog zla. Vredi probati…
