Oslanjajući se na Hegelovu (Hegel) misao da muzika postoji samo u trenutku njenog izvođenja, evidentno je da je upravo izvođač taj koji udahnjuje život prvobitnoj kompozitorovoj ideji, odnosno jednom muzičkom delu.
Inicijaciju života muzičke solo-pevačke partiture pokrenula je renomirana sopranistkinja i operska diva Anastasija Holc, solistkinja Evroazijskog simfonijskog orkestra i Beloruske filharmonije, gostujuća solostkinja teatra u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Biškeku, Minsku, Iževsku… u Galeriji „Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici, na svom solističkom koncertu održanom 26. juna 2021. godine uz podršku i saradnju istaknute pijanistkinje i profesorke klavira Margarite Vujović.
Poznata i višestruko talentovana umetnica Anastasija Holc, završila je osnovne, master i specijalističke studije klavira i solo pevanja i specijalizirala solo pevanje na odseku za kamernu muziku, na Univerzitetima u Beogradu, Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu i Institutu za kulturu u Moskvi. Takođe je impozantna i njena pedagoška karijera: docent je na Univerzitetu Slobomir u Bijeljini i Beogradu, počasni profesor Univerziteta BLS u Pekingu i Šangaju kao i Akademiji za umetnost „Esperans“ u Strazburu. Doktorand je na odseku za solo pevanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. dr Milice Stojadinović.
Čuvena operska diva uz klavirsku pratnju Zorke Milivojević, mitrovačkoj publici se predstavila raznolikim i bogatim repertoarom satkanim od najreprezentativnijih dela klasične muzike, te su se na programu našle solo pesme uz pratnju klavira „Prolećne vode“ op. 14 br. 11 (1896), „Sirene“ op. 21 br. 5 (1902) i „Ne pevaj lepotice“ (1890-1893) Rahmanjinova (Sergeй Rahmaninov), pesma za glas i klavir „Voleo bih jednom rečju“ op. 5 (1868) Čajkovskog (Pёtr Ilьič Čaйkovskiй), arija Stanke iz opere Na Uranku Stanislava Biničkog, ruska narodna pesma „Kao u ovoj dolini“ u obradi Smetanina (Grigoriй Aleksandrovič Smetanin), prva kanconeta „Anzoleta uoči regate“ iz ciklusa Mletačka regata (1858) Rosinija (Gioachino Rossini), arija Laurete iz opere Đani Skiki (1918) i arija Manon Lesko iz istoimene opere (1892) Pučinija (Giacomo Puccini), arija Mikaele iz opere Karmen (1875) Bizea (Georges Bizet), arija Đokonde iz istoimene opere (1876) Ponkjelija (Amilcare Ponchielli). Gosti koncerta bile su mlade umetnice, pijanistkinja Marija Jovanović u klasi profesorke Margarite Vujović i najmlađa studentkinja Anastasije Holc – Anđela Ninković. Marija Jovanović odsvirala je kompoziciju Na izvoru Isidora Bajića i Listovu (Ferencz Liszt) etidu Eroika, dok je Anđela Ninković, mlada solo pevačica izvela dela za glas i klavir „Niz bašču“ (1965) Milana Prebande, ariju „Dođi, dođi moj voljeni“ iz Vivaldijeve (Antonio Vivaldi) opere Herkul na Termodonu (1723), ariju „Ako traži, ako kaže“ iz Pergolezijeve (Giovanni Battista Pergolesi) opere Olimpijada iz 1735. godine i ariju Barbarine iz Mocartove (Wolfgang Amadeus Mozart) opere Figarova ženidba (1786).
Podstrekivajući razvoj umetničkog mišljenja posredstvom muzike tumačene u šilerovskom smislu kao sredstva za obrazovanje čoveka dovodeći ga tako u stanje moralnog napretka, Anastasija Holc još jednom je potvrdila estetku kategoriju muzičke umetnosti rezonirajući sa Polconetijevim (Polzonetti) stavom da klasična muzika može da edukuje, a u širem kontekstu shvaćeno – da je umetnost osnova kulture. Muzičko izvođenje ove primadone moglo bi se sagledati i u kontekstu Kejdžove (Cage) ideje prema kojoj je umetnost ključ za razumevanje sveta i ulaženje u njega.
Neverbalne poruke koje su se mogle iščitavati slušajući masivnost a istovremeno elegantnost glasa čuvene solo pevačice, govore upravo kejdžovskim jezikom da svet izgleda sasvim drugačuje posmatrajući ga pomoću umetnosti. Svojim maestralnim umećem Anastasija Holc učinila je da smisao izvedenih muzičkih dela postane podsticaj za otkrivanje suštinske stvarnosti, odnosno nas samih, izmamljujući na površinu ono najnežnije, najsuptilnije i najsmelije iz grube materije života. Posebno je fascinirajuća preciznost umetnice u oblikovanju onotoloških struktura muzičke misli. Sa izvanredno nijansiranom dinamikom i besprekornom intonacijom, uticala je i na samo oblikovanje načina na koji muzika prodire u strukturu svesti slušalaca, ne dovodeći u pitanje njenu autonomnu vrednost.
Imajući u vidu teoriju da je način na koji se muzika opaža uvek u dosluhu sa muzičkim materijalom, a način na koji se može doživeti, zapamtiti i u sebi ponovo oživeti i opojmiti dejstvuje sa materijalom koji ne mora biti muzički, već može biti reč o boji, osvetljenju, mirisu, emociji…, upravo neponovljivost i jedinstvenost Anastaije Holc u autentičnom izmamljivanju ovacija publike, učinila je da njena muzika u nama ostane kao sjaj koji u svojem unutrašnjem sluhu slušalac uvek iznova može evocirati i bez realnog zvučnog nadražaja.
Takva muzika ostaje udboko utkana u telu posmatrača i zbog samog scenskog umetničkog performansa ukrašenog božanskom lepotom operske dive, potvrđujući stav umetnika i teoretičara 20. veka da muzika nije samo za slušanje već i za gledanje. Upravo je koncert Anastasije Holc bio „plodna materija“ kroz koju se mogao sagledati fenomen „prodora tela u muziku“ o kome naročito Rolan Bart (Roland Barthes), između ostalih, govori.
Ljubazno odgovorivši na topao doček i gromoglasne aplauze, Anastasija Holc probudila je u nama želju da je što pre ponovo vidimo u našem gradu, jer njen neponovljiv umetnički nastup predstavlja zanačaj doprinos kulturno-umetničkom razvoju grada Sremska Mitrovica, kao i značajnu edukaciju u oblasti solo pevanja.
Jasna Tanasijević, muzikolog
