Pokorni crnoj zemlji i Bogu na nebu.
Bogatstvo su im bila zelena polja i nisu čekali vremena bolja.
Oni su živeli “ sad“.
U to vreme i tad postojala je reč.
Reč je bila svetinja, reč je bila ikona.
I svaka je bila pažljiva i poštena jer za reč se tada život davao ako treba.
Da li su uticaja imali Ugari, Nemci ali nekad su takvi bili Sremci.
Čudan smo mi svet nama je malo dosta da nam život bude lep.
Kažu da smo opsednuti konjima.
Za konje se davalo bogastvo i za konje je kucalo Sremačko srce.
Nije bilo bitno koje boje si imao ata da li Čilaša ili Dorata bitno je da si voleo.
Znali su da kažu da smo svinjari, da smo “ spori “ i sanjari.
A u stvari Sremci su bili konjari i svoje ravnice gospodari.
Nažalost “zaspali“su ti sanjari.
Srušeni salaši, sve manje se vide Dorati i Čilaši.
Al kuca srce Srema iako Sremačka duša drema.
Nekad i sveti Ilija zagrmi nad tom ravnicom kao da neda da nas nema.
Grmljavinom budi to srce Srema…
