Ovo je priča o jednom dedi. Mom dedi Sreti. Nije to bio običan deda. Bio je to moj deda.
Zvali su ga Braca. I bio je kao da je Balašević pesmu po njemu pisao. Malko promenuo.
Voleo je konje, a i ranio ga Švaba na Sremskom frontu. Puškomitraljez mu odneo pola butine.
Mobilisali ga i poslali na Sremski front. A oca mu isledjivali zbog kraljevine i kralja. Hapsili mog pradedu.
A u bolnici u Somboru u hodniku ranjen leži Braca.
A cigani oko njega sviraju, a on leži i krvavim rukama udara u pod. Veseli se smrti zato ga nije ni uzela. Kaže baba da posle rata više nije bio isti.
Voleo je i dalje konje, kere i golubove. Noga ga je bolela. Bio je prek ali voleo ljude.
Voleo Srem i sve vezano za njega. Nikad nije hteo u traktor. Konje nije prežalio.
Pitao sam ga koliko je Nemaca ubio?
„Dete sam bio“, rekao bi, „nisam“.
A Ustaše pitam, e tad bi se uplašio dedinog pogleda.
Ne pominji rekao bi tu reč. „To nije vojska, to su…“, i samo bi mahnuo rukom i zagrnuo reklju, otišao na šor. I gledao negde.
Živeo je kao senka, pred kraj života je samo ćutao.
Znao je. Samo je znao da mi često kaže, kupićemo jedno ždrebe. Onda bi mu lice dobilo osmeh.
I umro je Braca.
Sledeće godine tata mi kupio ždrebe.
Kupio zbog Brace…