Desi se ponekad da otvorim kapiju i slike “krenu“.
Utrčavam u gonak i skidam školsku torbu. Presvlačim se i nestrpljivo čekam da mi baba da ručak.
Nisam gladan ali ručak je uslov da idem da se igram. Ručam i već trčim prema bregu na „Bapin“ prolaz na Dunav.
Živina leti po guvnu, a deda viče. Vraća me nazad da skinemo par korpi kuruza iz kotobanje.
Brzo se penjem i još brže tovarim. Kum me čeka dole kod „Venecije“, idemo na baru da pecamo. Skačem sa kotobanje dole trk do iza štale, bambusov štap i već sam na Dunavu.
Žurimo ispod brega kao da će nam bara pobeći. Deda Čeda viče onako dobronamerno polako deco da mi ne poplašite ovce.
Na bari kum se ljuti što nisam poneo gliste. Nisam stigao pravdam se. Uzimam njegove.
Pecanje počinje u tišini. Odjednom desetak belegiških krava gazi kroz vodu. Psujemo.
Uzimamo štapove i “ljuto’ ‘odlazimo, a u stvari smo jedva čekali. Deca, ne drži nas mesto.
Penjemo se kod Petrinaca. Idemo kroz travu i šikare. Upadamo u voćnjak jedemo zelene trešnje. Trk dole do cigljane (posle smo govorili Titov park).
Igramo se ako ima dece. Trkom pred mrak idemo kući. Ulećem opet u gonak.
Baba grdi. Prljav sam. Deda viče ajde u guvno zatvaraj živinu i pusti kerove.
Terijeri već laju i skaču. Znaju. Deda polako već ide prema avliji.
Kad vidim letač stoji na golubarniku. Nije moj. Mavijan u “špiceve“.
Polako se šunjam, a znam da imam samo jednu šansu. Ruka gore i žmurim, uhvaćen je.
Pogledam ga onako već u mraku i ubacujem u golubarnik. Opet trčim uzimam torbu i pišem domaći.
Baba me šalje na kupanje. I legnem pored prozora gledajući u dud. Razmišljajući kako ćemo sutra upecati šarana, a možda će nam komšija Steva dati i magaricu da jašemo.
I hoću da zaspim, a brige me more. Šta ako sutra bude kiše.
A Sremci ko Sremci samo prizivaju kišu.
A mi deca nismo bili svesni da su nam te kiše rod donosile. I bi kiša sutra. Al opet puni kanali vode bili pa smo se igrali.
E da mi je opet te brige da li će sutra biti kiše..
Autor: Boris Miljković
