Gledao sam jutros moj Dunav. Zašto kažem moj? Odrastao sam bukvalno na par metara od te velike reke mi bila kuća. Detinjstvo i život mi se sveo na tu prelepu reku koju dobro znam od svog ranog detinjstva. Preplivao sam ga ne znam koliko puta, pecao, odrastao sa alasima i vremenom sam došao do teških mreža i života na Dunavu.
Možda uspomene mi daju sliku da je Dunav baš ovde najlepši na ovom delu svog toka u mom mestu Starim Banovcima. Na prvi pogled lep i boje neba koja je tog dana. Od sivih do plavih boja i noću boje kao tamno ogledalo uz svetlosti mesečine. Bilo je puno radosti na reci, a i puno tuge. Godinama sam video koliko je života Dunav “ odneo “. Davili su se i oni koji su bili njegovi, a to su alasi. Puštala ih je ta velika reka da ubiru plodove sa njenog dna. Ali usud i prokletstvo alasa je bilo da nema prava na grešku. Jedna greška je značila smrt. To pravilo su znali svi koji su se otisnuli u vodu u potrazi za svojim parčetom hleba.
Težak je to život tih ljudi koji žive od čamca i mreže. Vetar, sunce, kiše vremenom ti iseku lice prošarajući ga borama i dušu napune setom. U čamcu odlazi mladost, a dolazi starost. Mreže su sve teže, a nekad jake ruke su sve slabije. Obično love dok god mogu da dignu i onu laku mrežu. U podsvesti kao da znaju da kada se sa vode ode povratka nema. A njihov život je ta reka. Bez reke znaju šta ih čeka, a to je starost. Neko bi rekao svi starimo? A ja bih dodao da alasi stare uz patnju i sećanja na veliku reku. Možda ponekad i pomisle u sebi da su trebali pogrešiti i ostati tamo gde pripadaju, a to je reka. Ponekad kada vidite alasa u čamcu mahnite mu uzvratiće vam i osmehnuti se. Ne pitajte me kako znam…
