Šapnuću ti nešto reče mi beli konj. Reko šapni. Jesi jeo maljuge i mleka kao mali? Jesam. Sećam se vrlo dobro ko sada baba pomuze kravu, a deda donese puno lonče brašna ispod čekićara samleveno u drvenom koritu stoji za marvu. Mi smo kuruzno brašno jednostavno zvali brašno.
A sećaš li se čaja od višnje? Sećam se ko sada da gledam baba izadje u avliju ubere dve grančice stavi u lonče i na šporet eto čaja. A sećaš se kuvanog žita i odgore šećera. Sećam se i toga. Ode baba otvori onaj sanduk uzme lonče žita kuva dugo i eto poslastice. A sećaš se pasulja iz korita pokrivenog ćebetom i onu kost od šunke, malo luka i nema lepšeg ručka. Mleka i rezanaca soli i šećera pa kako ko voli. Jaje na oko na plotni smederevca i krompira u rerni sa lukom zaprženim u šerpici maloj i kašika dve masti.
Setim se i astala sa fiokom i kreveta drvenog, a tako udobnog. Setim se proleća, setim se sreće i pisao bih dalje ali nešto mi neda i neće. Setim se onih ruku ogrubeli od rada. Setim se na kredencu tegle meda e hvala vam baba i deda.
Hvala za detinjstvo hvala za sreću. Beli konj, bela griva, deda i njiva. Imali smo sve za sreću.Sećam se. A onda sam se “ probudio“ i opsovao dan što mi ukrade san. San na dane prošle i pogled na godine kakve su sad došle. Godine bez boja i svetla. Godine bez mirisa i ukusa. Godine gorčine i žurbe. Jel se sećaš? Da sećam se..
