Čudni su ti ljudi Sremci. Uglavnom svi se rode i umiru ovde u Sremu. A opet i oni koji su otišli mislima su ovde a tamo venu i pričaju o njemu, pričaju o Sremu.
I Sremci imaju te oči koje suze koje zabole od visine, od planine. Tim očima prija samo ravnica i ona zemlja crnica. I vole te konje, vole kere najviše puline crne, bele a konje bele debele.
Čudni su to ljudi, toliko čudni da nikog ne diraju, nikom ne smetaju kao da su sad došli tu. Tihi su i ćute al znaju gadno da se naljute. A onda ne bude dobro. Imaju Sremci tu meru od sedam deci i ne treba je preliti..
