Nismo imali “pametne’ telefone ali smo imali parče crepa u rerni smederevca. Pa kada pola dana provedeš napolju na snegu crvenih obraza i ledenih nogu onda ide crep. Pa ti ga uviju u krpu i stave pod noge dok te ušuškaju debelim jorganom. Tada nije bilo dom za stare, a i da je bilo ko bi otišao. U Sremu bi to bilo sramota. Dati u dom onog koji ceo život na njivi radi, kopa “oteti “ ga iz svoje avlije bilo bi greota. A komšija komšiji veran do kraja života.
Bilo je moba bilo je “proba“ rakije, vina i uvek komšija komšiji u životu nešto pomaže i preko platna doda makar bila i jabuka. Bilo je i svađa, a i mirenja. Al sad došlo vreme jedni drugima ni oči ne vide.
Polako “umiru“ kafane i one što su ostale stoje ko na vetru same. Nije kafana samo da se pije bila. U kafani se život i kultura učila. I pijan bi ustajući vratio stolicu na mesto možda malo ukrivo ali i doviđenja ili laku noć na izlazu bi reko. A otirač na ulazu se koristio da se obriše obuća. A možda u to vreme kada si bio dete ne bi znao ovaj “ pametan’ telefon koristiti. Al jedno znam ni ne sećam se kada sam naučio da vežem pertle kao malo dete. Dobro jutro, dan i veče kazati je svako znao.
Ali ne treba živeti u prošlosti u to vreme Srema kojeg više nema. Nije lakše bilo tada možda samo lepše nego sada. Sada je lakše imamo “pametne“ telefone a pertle ma ko to još gleda sada ti ni to ne treba. Kupe ti one patike što se kaže ‘ ‘na čičak’ ‘. I tako nije bitno. A otirač za noge možda ‘ ‘guglati’ ‘ da se zna čemu služi….
