Od početka avgusta, pa sve do kraja 1920. biće u potpunosti posvećeni pripremama NRS za novembarske izbore za Ustavotvornu skupštinu koja je zakazana za 28. novembar. Već 13. avgusta mitrovački radikalski list Srbija, osnovan i vođen od Lazara Raššovića će pozvati radikale da krenu „na posao“ kako bi se na vreme spremili za zakazanu veliku zemaljsku partijsku konfereniciju „delegata sviju okruga u zemlji“, koja je imala da se održi u Beogradu sa ciljem da se utvrde osnovni postulati sa kojima će se izaći na novembarske izbore.
Kako bi dodatno mobilisao Srbe Srema da priđu radikalima, u kampanju za Ustavotvornu skupštinu se uključio i dr Aleksa Ivić koji je 27. avgusta pisao o nužnosti izmene položaja Srema i mogućnosti koje u tom smislu nudi eventualna pobeda NRS. Kritikujući JDZ (Jugoslovenska demokratska zajednica Svetozara Pribićevića i Ljube Davidovića), dr Ivić će napomenuti da se Zagreb prema Sremu odnosio kao prema „pastorčedu“ – maćehniski, „tako da su i mala deca mogla uočiti nepravdu koja se nad Sremom vrši.“ Zbog toga, on poziva Srbe da daju glas onoj političkoj opciji koja je kao svoj predlog dala izdvajanje Srema iz nadležnosti Zagreba, njegovo spajanje sa Bačkom i okretanje ka Novom Sadu.
Tokom kampanje, radikali će konstituisati svoj Sreski odobr na čijem čelu će se naći Velimir Radak, čelnik mitrovačkog odbora, stranka će biti slavljena kao „jedina istinska seljačka stranka“ a u broju od desetog septembra Srbija će početi i sa objašnjavanjem svih tačaka radikalskog programa. Šumadija će biti proglašavana „temeljom naše države“, a njen duh, kao suština radikalskog učenja čini ovu organizaciju večito mladom, uprkos nastojanju političkih protivnika da, kako u tekstu „Stari i mladi“ piše Rada Zrnić, pokažu da je istorijska misija NRS iživljena i da za nju nema mesta na političkoj sceni.
Kada bude obznanjeno da će sremski radikali svoj okružni odbor održati u Mitrovici 21. septembra, Srbija će 15. ponovo pisati o Sremu kao najstradalijem delu Vojvodine i nezainteresovanosti Zagreba za muke koje su Srbi tokom četiri godine rata podnosili. Da čitava stvar bude još gora, poručiće Srbija bolji odnos prema Sremu nije imala ni JDZ koja je pomoć slala za Gacko, Bileću i Trebinje, ali ne i za savsko-dunavsku ravnicu u kojoj nije vršila vlast. „Srem tu pomoć nije dobio, jer su Sremci – radikali!“, sećala je svoju publiku na ponašanje direktnih oponenata u srpskom biračkom telu Rašovićev list.
U nedelji pred veliki skup, mitrovački radikali održali su zbor u Čalmi, pa ponovo u Šašincima gde je doneta i rezolucija u kojoj je izrečena javna podrška Pašiću i Protiću u njihovom nastojanju da konačno ustavno urede Kraljevinu. Na ovim zborovima govorio je između ostalih i Lazar Rašović. Na velikoj sednici Okružnog odbora NRS, krajem septembra, predstavljali su Velimir Radak, Miša Milenković i Milisav Kostić. Skup je održan u prostorijama Srbije i trajao je „od 10 sati pre do 2 sata po podne. Posle sednice bio je zajednički ručak u restoraciji Vase Nastića.“
Za čelnika Okružnog odbora izabran je Velimir Radak, za potpredsednike Nikola Bingulac iz Vukovara i Miloš Malenković iz Šašinaca. Milisav Kostić postao je sekretar i vršilac dužnosti blagajnika. „Za delegate za zemaljsku konferenciju stranke u Beograd izabrani su: g. Milan Mladenović, sveštenik iz Laćarka i g. dr. Bogdan Milašinović, advokat iz Vinkovaca.“
Beogradska konferencija održana je u periodu između 25. i 28. oktobra i na njoj je utvrđen izborni program i proglas koji su za svoj cilj imali „dovršavanje i oslobođenje od onoga što nam je ostalo od neprijatelja, koji nas je cepao“ podrazumevajući pod tim ne samo spoljnopolitičke pritiske, već i unutrašnje podele nastale upravo uplivom bečke političke kulture u slovenski duh. Taj „veštački spoj“ koji stvara „neslovenski element“ među Slovenima, biće predmet kritike koju će na špiglu Srbije šestog oktobra izreći Milan Mladenović.
O značaju koji za srpski narod imaju izbori za Ustavotvornu skupštinu, Rašović je pisao i u dva nastavka teksta „Za ideju Srbije…“ od 24. i 26. septembra 1920. Tom prilikom on će još jednom istaći da se tu ne radi o „običnim“ izborima, te da se u novembru rešava pitanje da li će Srbija napustiti svoj istorijski put i političku misiju i dopustiti „zelenim političarima pomešanim sa onima kojima je životni cilj bio borba protiv Srpstva i Srbije“ da uruše ono što je od Karađorđa stvarano, ili će duh Karađorđeve i Miloševe Šumadije još jednom nadjačati sopstvene neprijatelje.
Početkom oktobra, sremski odbor stranke pozvaće svoje organizacije „da svaka u svome srezu u sporazumu sa svima svojim mesnim organizacijama, istakne kandidata (za izbornu listu za Ustavotvorne izbore, prim. aut.) i ovoga prijavi presedništvu okružnog odbora u Mitrovici, koji će pripremiti sve za okr. Konferenciju na kojoj će se definitvno utvrditi kandidatska lista i koja će se onda podneti na potvrdu Glavnom odboru radik. stranke u Beogradu.“
Trinaestog oktobra „Starina Novak“ će u tekstu „Svaki Srbin“ poručiti da je od presudnog značaja za Srbe da „otvore oči“ i uvide da neprijatelje nemaju samo u inostranstvu, među onima koji žele da uruše Kraljevinu SHS, već i unutar sopstvene zemlje. „Neprijatelji srpskog naroda, koji su nas za vreme minulog rata najviše kinjili i mučili i bili zatvornici svega što je srpsko, dolaze među nas ogrnuti plaštom najkrajnjeg boljševizma, učeći naš neupućeni svet krajnjem anarhizmu. A da im nauk što primamljiviji bude, zalivaju ga uljem najdrskije demagogije. Uz njih, unosi zabunu u naš narod i socijalista drug Korać, čuven sa svog svesnog laganja i što je kao ministar demokratskog kabineta od ubogog šusterskog šidskog šegrčeta postao bogati đavo – milioner..“
Krajem oktobra, tačnije 27. održan je sastanak mesnog odbora NRS, a četiri dana kasnije planiran je i sastanak okružnog odbora. U međuvremenu održani su zborovi širom Srema, između ostalog i u Ležimiru, kojem je prisustvovao i Lazar Rašović. Zbor je po pisanju Srbije dobro prošao, a za to, uz govornike zahvalnost je izrečena i na račun Sime Silvestrovića, šefa odbora, Vojina Kuzmančevića, Mladena Stojšića, Arse Avramovića, Stevana Stanišića, Filipa Stanojčića, Đoke Mašića, Tanasija Vasilića, Đoke Kuzmančevića, Mike Ševića, Radivoja Dočića i Milenka Stevkova.
U poruci Mitrovčanima, Srbija je istakla da je došao red da i mitrovački odbor iznese predlog kandidata za Ustavotvornu skupštinu, napominjući da je za dve godine od kraja rata stranka održala tri velika zbora u samoj Mitrovici i preko dvadeset sastanaka širom Srema. Činjenica da grad ima i svoj radikalski list, čini da ugled stranke još više raste. Prvi kandidat Srema postao je Nikola Pašić koga je, u ime odbora, o ovoj odluci obavestio Velimir Radak, na šta je Pašić brzo pismeno uputio izraze zahvalnosti. Par dana kasnije, za drugog kandidata predložen je dr Aleksandar Roknić.
Polovinom novembra, radikali će biti u petoj brzini. Zborovi će biti održavani u vukovarskom, šidskom, rumskom srezu, a Pašiću će se klicati u Bršadinu, Jakovu, Mirkovcima i drugim mestima Srema. Svoj lični doprinos, Rašović će dati na zborovima u Čalmi, Divošu i Ležimiru održanim 18. novembra. Izborni štab za Mitrovicu upozoravaće svoje članove da vode računa o čuvanju glasačkih kutija i povedu računa o tome koje ljude za taj posao angažuju. Konačno, veliki zbor sremskih radikala zakazan je za 24. novembar u Irigu.
Kletvom Kneza Lazara, a u tekstu „Narode srpski“, Srbija će 21. novembra ponovo pozvati Sremce da izađu na birališta i svoj glas daju Nikoli Pašiću. „Izbori za konstituantu imaju za srpski narod značenje drugog Kosova“, pisaće Srbija. „Na prvom Kosovu izgubismo radi nesloge i izdaje carstvo i slobodu, a na ovom drugom Kosovu možemo radi nesloge i izdaje izgubiti svoje srpsko ime. Carstvo i sloboda može se natrag zadobiti, ali izgubljeno ime nikad. Okupite se zato svi pod barjak Nikole Pašića i narodne radikalne stranke. Živeo Pašić! Živela narodna radikalna stranka!“, poručivao je Rašovićev list.
Nekoliko dana kasnije, Rašovića ponovo vidimo na terenima širom Srema, od Ostrova, Markušice i Gaboša, preko Divoša i Ležimira i Manđelosa, Šuljma i Grgurevaca. Poslednji put, gradske vlasti su 24. Mitrovčanima poručile da birači „od slova A-J“ glasaju u Magistratu, oni od K ka P u Srpskoj osnovnoj školi, dok u Pučkoj školi mogućost da glasaju imaju birači od R do Š.
Konačno, 29. novembra, dan nakon izbora, radikali su konačno mogli da odahnu. Srbija se zahvalila glasačima, pa je Rašović sa špigla poručio: „Čast i hvala Sremu!“ Pobedu u svom srezu, mitrovački radikali su slavili ne samo kao pobedu svoje partije, već kao pobedu demokratije nad „milionima“ koje je JDZ ulagala u biračko telo.
I zaista, Mitrovčani, ili barem oni kojima je NRS bila na srcu, imali su na šta da budu ponosni. Njihova lista je u mitrovačkom kotaru dobila 4532 glasa, dok su svi ostali dobili tek 1723. Slično je bilo i u drugim delovima Srema, pri čemu su samo u Šidu radikali i „svi ostali“ osvojili gotovo identičan broj glasova. Tako u iriškom kotaru NRS dobija 2746 glasvoa, a „svi ostali“ 1151; u rumskom je taj odnoa 2470 prema 1293; u iločkom 2362 prema 1752, dok je u šidskom NRS dobila 1533, a „svi ostali“ 1649 glasova.
Ustavotvorna skupština počela je sa radom u nedelju, 12. decembra 1920. Kako se Radić nije pojavio, te kako je najavio da će do daljnjeg bojkotovati njen rad, to je Srbija upozoravala hrvatske parlamentarce da porazmisle i o mogućnosti da Srbija „uzme ono što je srpsko, a Radiću i Hrvatima da ostavi, neka se igraju republike do mile volje.“ Da u novoj državi nije Slovenaca, koji žele da ostanu u zajedništvu sa Srbima, „ova teza bila bi i najbolja“, opominje Rašovićev list zagrebačke republikance.
Protiv Radićevog bojkota rada Ustavotvorne skupštine Srbija će pisati i u broju od 22 decembra. Tako će se u tekstu „Koga nema bez njega se može“ mitrovački radikali pisati da Hrvati treba najpre sami sa sobom da raščiste šta žele i u kom pravcu žele da idu. Pri tome, ne treba nikada da zaborave da „za ovu našu zajedničku otadžbinu ništa ni u krvi ni u novcu“ nisu dali, već da su, sve ono što imaju, a što olako odbacuju, dobili upravo od Srba.
„Srbija im dade sve, dade im ministarske stolice, dade im svu trgovinu u ruke, a s njome silne dohotke, obogatiše se i pogospodiše, pa se ponevideše. Misle, da je ljubav slabost i glupost Srbinova. Hoće da se igraju države, hoće da izigraju skupo plaćenu ovu tekovinu našu. Kockaju se sa državom i narodnom slobodom, jer su olako došli do ove tekovine. Dobili je kao novac dobiven u miraz sa ženom ili na karte – olako.“
Poručujući Hrvatima da dobro razmisle kojim putem žele da idu i šta to znači za život Kraljevine, Srbija podvlači da sad „Srbi imaju reč“ i da će oni umeti da izađu na kraj sa „g. Stipicom“. „Pobedismo Turke i Bugare. Izađosmo na kraj i sa divljim Arnautima. Smrvismo i austro-ugarsku carevinu – pa će nam valjda Bog pomoći, da se iskusuramo i sa g. Stipicom! Umirićemo valjda s Božjom pomoću i ovog Jureka Zagorca!“
Krajem decembra, kao svojevrsni zaključak svega što je obeležilo godinu, svoje viđenje političkog stanja u Kraljevini daće i Lazar Rašović. On će ponovo naglasiti da se čitav spor vodi između dve ideje: „ideje Srbije s jedne strane, koja sobom oličava bratstvo, jednakost i slobodu i ideje propale Austrije, koji je negacija svega onoga lepog i uzvišenog što sobom Srbija donosi.“
Stevo Lapčević (Iz rukopisa „Dr Lazar Rašović – orao među sokolima“)
