„Prvo veliko delo Sokola u Srem. Mitrovici jeste podizanje spomenika na polju Legetu kod Srem. Mitrovice, u čast i slavu palih heroja na tome polju za oslobođenje i ujedinjenje“ zapisaće Jovan Udicki, sokolski vaspitač u svom elaboratu posvećenom mitrovačkom društvu koji se nalazi u rukopisnoj zaostavštini.
Inicijativu za podizanje spomenika pokrenuo je šestog avgusta 1922. tekstom „Zaboravljeni grobovi“ objavljenom u Srbiji gradski činovnik i nekadašnji Srpski Soko Ljubomir Stajić. Pohvalivši to što su austro-ugarske vlasti obeležile mesto bitke, Stajić se pitao „šta je učinjeno od dana našeg oslobođenja, od dana od kako smo mi sami svoji gospodari? Mitrovica, Šašinci, Srem ćute, niko se ne miče, da se ma najmanje oduže seni ovih junaka. Njihovi grobovi potpuno su zapušteni i samo ovaj drveni krst kazuje o jednoj velikoj bitci, gde je cvet mladih ljudi položio svoje živote. Oni su legli u grob za nas, a mi valjda iz blagodarnosti u slobodi zaboravljamo na njih, dozvoljavamo da im se grobovi gaze i uništuju. Ono što je podignuto, podignuto je za vreme Austrije, a mi i ne mislimo da nešto učinimo.“
Mitrovčani koji uživaju u slobodi, kaže Stajić u završetku teksta, dužni su da podignu spomenikk palim Timočanima, jer „narod koji ne zna poštovati takove ljude, ne vredi ni da postoji.“
„Dali su za nas svoj život, pokažimo svima i svakome da ih poštujemo, njihovi grobovi neka budu svetinja za nas i naše potome: spomenik na tome polju neka pokazuje putnicima, da srpski narod zna biti blagorodan, da zna poštovati ljude, koji se žrtvovaše za slobodu i ujedinjenje čitavog Srpstva.“
Već tokom jeseni te godine mitrovački Soko je prihvatio ideju i pokrenuo veliku akciju, pa su ubrzo svoju pomoć dala sokolska društva širom Kraljevine, rodoljubi pojedinci i mitrovačka filijala Srpske zadružne Banke.
Godinu dana kasnije, 19. septembra 1923. Srbija je u tekstu „Značajan spomenik“ najavila da će u nekoliko narednih dana Sremska Mitrovica dobiti spomenik timočkim junacima na Legetu, koji predstavlja zadužbinu „naših vrednih Sokola“. Autor govori da je brzina kojom je spomenik napravljen došla kao rezultat zajedničkog pregnuća Sokola iz svih delova Kraljevine kao i „rodoljubaca“ koji su se odazvali apelu mitrovačkog društva da učestvuju u akciji.
„Opaža se veliko interesovanje za tu svečanost i naših najviših krugova. To će biti jedna divna manifestacija naše zahvalnosti i našega sećanja na one koji su junački podnosili teške žrtve za dobro sadašnjice i budućnosti naše.“ Uz konstataciju da Leget predstavlja sremsko Kosovo, saopštava se da će spomenik biti „uporište uz koje će pokolenja naša da prijanjaju. On će biti izraz osećanja našeg i odjek onih slavnih dela izginulih junaka pod njime.“
Izveštaj sa svečanosti otkrivanja spomenika, list je doneo već u narednom broju od 26. septembra. Spomenik, autorski rad Mitrovčanina Milana Nejmana je, kako se navodi, „podignut narodnim prilozima, a radom oko podizanja ovog spomenika rukovodilo je mitrovčako Sokolsko društvo“ što je, navodi se, Mitrovčanima moralo biti posebno na čast.
Tog 23. septembra, Mitrovica je bila okićena jugoslovenskim i srpskim zastavama, „po ulicama se je primećivala izvanredna živost naroda obučenog u svečano ruho i u jednom naročitom svečanom duševnom raspoloženju.“
Sama svečanost je počela dan ranije kada su se zvanice „iz raznih naših krajeva“ okupile ispred improvizovane Sokolane, „gde je bilo zborno mesto svih učesnika i mesto polaska na osvećenje spomenika“. Na čelu povorke koja je išla ka Legetu nalazili su se Sokoli Beogradske Župe kojoj je mitrovački Soko pripadao, za njima je išla muzika iz Beograda, počasni vod vojnika 17. Pešadijskog puka iz Vinkovica, za njima mitrovački dovrovoljci sa vencem na kojem je pisalo „Svojim ratnim drugovima-Dobrovoljci iz Sremske Mitrovice“, a zatim Sokoli iz Sremske Mitrovice, Zemuna, Iriga, Rume, Beograda. Iza Sokola išlo je Društvo „Majka Jugovića“ sa svojim vencem, potom Crkveno pevačko društvo, Zanatlijsko pevačko društvo „Stražilovo“, Kolo srpskih sestara, ORJUNA i drugi, među kojima i izaslanik Kralja Aleksandra potpukovnik Bombaširević, izaslanik Ministra vojnog potpukovnik Jakobac, Ministra vera Čeda Teodorović, referent u ovom Ministarstvu, te izaslanik Udruženja rezervnih oficira i ratnika Kraković.
Ispred Gradske kuće, okupljene je pozdravio dr Dušan Gajić, a potom su se spustili ka Savi gde su goste i ostale dočekali mitrovački Sokoli sa „dve ogromne dereglije“ koje je za ovu svrhu nabavio Soko „brat Hrvat“ Franja Gašparac. Svoju lađu imao je i mitrovački ogranak Srpske nacionalne omladine „Jaša Tomić“.
Oko 11 časova stiglo se na Leget, koji je „bukvalno bio prekriven masom naroda. Na hiljade i hiljade ljudi iz Šašinaca, Jarka, Rume, Vognja, Pavlovaca i ostalih obližnjih i daljnih mesta potrudilo se je na Leget, da se pokloni grobovima palih junaka Timočke divizije i da se na njima zadoji nadom i verom u slavnu budućnost ove zemlje.“
Prvi govor je u ime Sremske Mitrovice održao dr Ilija Bajić, a u ime Sokola tadašnji starešina Nikoljačić koji je istakao „da je ovo polje bilo svedokom umiranja, bola, polomljenih kostiju i umirućih očiju svih junaka koji ovde počivaju i kojima mi, njihovi zahvalni suvremenici, odajemo dužnu zahvalnost i poštu.“
Nakon otkrivanja spomenika (uz zvuke Betovenovog „Posmrtnog marša“), okupljenima se obratio potpukovnik Bombaširević koji je rekao da najveća čast i slava pripada upravo mitrovačkom Sokolu koji je u slavu junaka sa Timoka podigao spomenik koji će, kako je rekao, postati mesto okupljanja svih rodoljuba zajedničke otadžbine.
Obeležavanje Legetske bitke, mitrovački Sokoli vezali su za prvu nedelju posle šestog septembra, pa je tako od prve godine obeležavanja ovaj dan ujedno praznovan i kao dan Prestolonaslednika i potonjeg Kralja Petra Drugog.
Decenijama nakon ovog događaja, Jovan Udicki će u svom dnevniku zabeležiti da je bila greška to što spomenik nije dignut u centru grada, ali da ga je ta nesretna okolnost spasila od mogućeg uništenja od strane ustaških vlasti. „Pogreška je što taj spomenik nije podignut u samome gradu, jer ovako radi udaljenosti teško ga je posećivati, Međutim, možda je dobro što je tamo jer da je u gradu bio, svakako bi ga ustaše i Nemci sravnili sa životom“, upisaće u svoj dnevnik 16. marta 1950.
Autor: Stevo Lapčević
