Starijim Mitrovčanima još uvek je u sećanju miris pravog hleba, koji se u smrznuta zimska jutra širio celom ulicom, poznatom kao Kazandžiluk iz male pekare “Beba“.
Stare pekare više nema, kao ni čuvenih starih majstora hleba i peciva Hanife i Ganija Demaja.
-Poreklom sam iz Prizrena, a pekarski zanat sam izučio u Kosovskoj Mitrovici 1955. godine. Moja žena Hanifa, koju ovde svi zovu Persa, je iz Gradačca kod Brčkog, a njena sestra udata za mog brata, te smo se tako i upoznali. U Mitrovicu smo stigli 1960. godine, radili najpre u poznatoj pekari kod Železničke stanice kod Borke, pa u Mačvanskoj Mitrovici u pekari u centru kod starog Brodogradilišta, pričao je nekada za Blic i M novine stari pekar Gani Demaj.
Pekarska porodica Demaj selila se sa svojim traženim zanatom svuda po Sremu i Banatu, da bi se konačno skrasili u maloj pekari ‘’Beba’’ u Kazandžiluku.
-Nekada se hleb drugačije pravio. Umesto kvasca koristili smo maju, koja se dobijala od hmeljove vode. To se mešalo sa brašnom i testo je jako brzo nadolazilo, kao mleko kad kipi. Po starim recepturama testu se dodavao i crni luk i slanina, to je tako bilo ukusno, rečima se ne može opisati, to se mora probati!
Za svečane prilike, za slavlja i post pravio se, pričao je majstor, i sinit-specijalna vrsta hleba, sa posebnim, jakim mirisom, no, bio je lako kvarljiv i brzo se buđavio.
Mitrovčani su nekad voleli hleb na starinski način specifične arome bračnog para Demaj, pa dolazili ujutro po njega iz najudaljenijih krajeva grada.
U to vreme takav hleb u Carskom gradu pravili su jedino još Borka u pekari kod Železničke stanice i Željko Seničanin u Laćarku.
-Težak je ovaj naš posao, kao rudarski. Radno vreme nam počinje u ponoć, pa moj sin, snaha i ja radimo sve do ujutro osam, devet sati. Posle uvek imam obaveza koje me čekaju, pa ne stignem da legnem pre osam uveče. A, onda opet u ponoć na posao i tako već decenijama. Supruga dolazi ujutro u našu pekaru i njen zadatak je da usluži mušterije. Moj sin je učio kod mene i usavršio pekarski zanat. On i snaha drže buregdzinicu kod Pedagoške akademije. Ali, ne bih voleo da unuk, koji sada pohađa Medicinsku školu, pođe našim stopama. Suviše je to mukotrpan posao, uništava čoveka, zato malo ko i hoće da se njime bavi. Ali, ja ga volim, ušao mi u krv, pa šta ću, radiću dok mogu, govorio je nekad stari pekar.
