Austrougarskim trupama stigla je u Jarak, kao pojačanje, 57. brigada sa 42. i 92. pukom.
Oko 22:30 časova preduzet je opšti napad. Napadajući Srbe bočno, duž obale reke Save, 92. puk zarobio je ostatke 4. bataljona i time, otvorivši desni bok srpskog fronta, prodro u neposrednu blizinu mosta, koji samo što nije bio završen.
Čuvši pucnjavu u pozadini, iza svojih leđa, i ostale jedinice su se pokolebale. Odstupajući, praktično bez municije, svi su jurili prema mostu koji je trebalo još samo da se učvrsti. Pod pritiskom mase došlo je do kidanja mosta. Uspaničeni ljudi, u noći i pod neprijateljskom vatrom, pokušavali su da se dočepaju srpske obale.
Mosnice su popustile u muljevitom dnu, i vojnici su popadali u Savu. Reka je vukla na dno vojnike opterećene opremom. U mračoj noći, krici davljenika stapali su se sa pucnjevima. Za
to vreme, na srpskoj strani Save, čitava divizija nemo je posmatrala ovu agoniju, bez ikakve mogućnosti za pomoć saborcima.
Komandant 13. puka, uvidevši da je propast neizbežna, organizovao je spašavanje pukovske zastave. Za ovaj zadatak dobrovoljno su se prijavili sanitetski major Milivoj Petrović i redov Jakov Nelih. Njih dvojica su bili dobri plivači i odvažili su se da ovu pukovsku svetinju spasu po svaku cenu. Major Petrović je zastavu obmotao oko struka i na taj način, zajedno sa svojim pomoćnikom, preplivao reku.
Ova druga panika izazvala je katastrofu. Malo ljudi uspelo je da se spase plivanjem preko Save, mnogi su se podavili, a većina je zarobljena.
Prema zvaničnim podacima, Timočka divizija toga dana izgubila je 46 oficira, 159 podoficira i 3.611 kaplara i redova. Od ovog broja, oko 800 ljudi je poginulo u borbi ili se udavilo u Savi.
Po drugim izvorima, krajnji rezultat ove avanture kod Čevrntije bio je gubitak od blizu 6.000 vojnika, od čega je 4.900 zarobljeno.
I pored ovog strahovitog gubitka, od praktično celog puka, ovaj demonstrativni prelaz Timočke divizije kod Čevrntije postigao je svoj cilj. Privlačenjem na sebe čak četiri neprijateljska puka, 13. puk „Hajduk Veljko” dao je koliko je mogao, i time olakšao uspešan prelaz I armiji kod Obedske bare, kao i njen prodor duboko u Srem.
Koliko je ratna sreća promenljiva videlo se i nekoliko dana kasnije, kada je u boju kod Popinaca austrougarska 57. brigada, a naročito njen 92. puk, pretrpela strahovite gubitke od Šumadijske divizije i njenog 11. puka.
Naročito velike gubitke imao je 4. bataljon 92. puka, čiji su vojnici kod Čevrntije prvi prodrli do mosta i izazvali propast 13. puka Timočke divizije. Ovo je bila svojevrsna osveta Šumadinaca u ime svojih ratnih drugova.
Kada je obavešten o početku srpske ofanzive u Srem, Poćorek je odlučio da odmah otpočne napad preko Drine i time parališe dalji prodor I srpske armije. To se nekoliko dana kasnije i desilo. Poslednje jedinice I armije povukle su se iz Srema neuznemiravane i bez gubitaka do 14. septembra.
KRAJ
Autor: Branislav V. Stanković
