Nešto se ponovo pomerilo na ulazu u kolibu i posle par trenutaka graničar je mogao da vidi jednog muškarca kako polako izlazi napolje i prilazi vatri.
Taj čovek, srednje visine i snažne građe, zastao je sa druge strane plamena i gledao u Felbabinom pravcu. Nosio je čohano odelo turskog kroja i beli turban na glavi. Shvativši da taj muškarac očigledno zna da je on stigao, graničar polako izađe iz mraka i stade na rub osvetljene čistine. Nije se mnogo udaljio od stabla vrbe, jer je želeo da mu zaklon bude blizu ako nešto krene po zlu.
Pri svetlosti plamena, sada je već jasno mogao da vidi glatko izbrijano i duguljasto lice muškarca sa velikim mladežom ispod levog oka. Obe ruke je držao iza leđa i nije nosio nikakvo vidljivo oružje. Stajao je u širokom raskoraku, podignute brade i samouverenog stava, kao da zna da mu ne preti nikakva opasnost. Iako su se sreli prvi put licem u lice, Felbabi odmah beše jasno ko bi to mogao biti.
– Ti si Milan Felbaba, iz Banovaca? – upita dubokim glasom Laza Harambaša, jedan od najpoznatijih hajdučkih harambaša u to doba, prekidajući ponoćnu tišinu.
– Da, ja sam.
– I rekoše mi da ćeš doći!. Ja sam te vidiš ček’o!
– Ti, i ovi tvoji što se kriju okolo i huču k’o sove – pomisli Felbaba.
– Ti zacelo znaš ko sam ja? – upita Laza ponovo.
– Znam. Svi graničari znaju ko je Laza ’Arambaša.
Hajdučki vođa se na te reči blago osmehnuo, ali se ubrzo uozbiljio.
– Ondak ti je sve jasno! I rekoše mi da si razuman čovek i da će sve proći kako treba! No,pređimo na stvar! Ti imaš nešto što pripada meni!
Graničar podiže obrve, tobože iznenađen.
– Ne sećam se da sam nešto ukr’o od tebe…
– Ne teraj more šegu sa mnom! – Lazino lice se namršti a glas postade još dublji. – Znam da je Puljević po tebi posl’o pismo za Spasojevića! Je l’ si ga pon’o sa sobom?
– Nema više tog’ pisma! – glasno odgovori Felbaba.
– Kako nema?!
– Tako! Spalio sam ga onomad u Zemunu!
– A što si to učinio?!
– Trebalo je to pismo da predam Spasojeviću, a njega više nema! A pošto vam je očito tol’ko važno, znao sam da ćete probati opet da ga se dokopate…
– Je l’ su ti oni u Zemunu kaz’li šta je posredi? – prekide ga harambaša.
– Jesu, al’ sam ja sumnj’o i pre toga.
– A onaj gospodin što si ga pratio? Šta si o njiemu čuo?
Graničar na ovo pitanje ne reče ništa. Posmatrao je harambašu ozbiljan i namrgođen.
– Ondak znaš i vše neg’ što treba – uzdahnu Laza, shvativši kakav se odgovor krije iza tog ćutanja. – a to za tebe nije dobro…
– Kako ste me pronašli? – upita Felbaba.
– Hm, i nije bilo tol’ko teško. Onaj momak, što si ga poštedeo na drumu, kaz’o mi je da ga je izmlato čovek sa črnim šeširom koji šanta na levu nogu. Od moji’ jataka u Zemunu sam čuo da je taj isti čovek dopratio jednog gospodina do gostionice „Kraljević Marko“ i posle iš’o kod Miloša Uroševića. Oni su čuli da si graničar iz Banovaca. Posle sveg’ toga, nije bilo teško da te pronađem.
– Ovaj ima mnogo bolje uhode neg’ što sam mislio – zaključi graničar u sebi.
U tom trenutku, u mraku iza jedne vrbe, začu se pucanje suve grane na zemlji, na koju je neko očigledno stao. Felbaba na čas instinktivno skrenu pogled u tu stranu. Videvši to, Laza Harambaša je nastavio dalje sa pričom, kao da se ništa nije desilo.
– Nisi treb’o da spališ ono pismo. Ima ljudi koji bi dobro platili da ga dobiju i mog’o si lepo da zaradiš. Nisi treb’o ni da se mešaš onomad na drumu…
Iza njegovih leđa začu se ponovo isto pucanje suve grane, pa zatim malo dalje još jedno.
– Sigurno me drže na nišanu! ’Oće da me ubiju k’o kera, a ovaj gad me samo zapričava! – misao sevnu graničaru kroz glavu, dok mu je srce lupalo sve jače i jače.
Tada mu postade jasno da se Laza lično pojavio ne bi li ga namamio na otvoreno i onda pričom zadržao dok njegovi ljudi ne završe stvar. Uklonili bi ga kao svedoka koji je mnogo znao, a potom uzeli pismo ili iz njegovh mrtvih ruku ili bi poslali nekog jataka da mu pretrese kuću. Sastanak u gluvo doba je bio obična farsa i Felbaba više nije imao nikakvu dilemu.
Morao je da reaguje brzo i odlučno.
– I kako ja sad’ da znam šta je bilo u tom pismu? – upita harambaša posle kraće pauze, tobože začuđen.
Na svetlosti logorske vatre, Lazine oči su zlokobno sijale a u glasu mu se osećala podmukla neiskrenost. Graničar stegnu jače svoju dvocevku obema rukama. Još ranije je doneo odluku da ukoliko nešto krene po zlu, odmah saspe kuršum u hajdučkog vođu.
Posmatrajući ga smrknutim pogledom, Felababa uzdahnu duboko kao da sa sebe skida nekakav težak teret.
– Moći ćeš da pitaš Milovana Bektaševog – odgovori polako i hladnokrvno.
Lice Laze Harambaše se u trenutku izobliči od besa i srdžbe.
– Krvavu ti majku! – procedi on kroz zube.
Taman kada je hteo da podigne cev dvocevke i opali, u mraku iza harambašinih leđa graničar začu oštar, metalni zvuk zapinjanja oroza. Shvativši da nema izbora, munjevito se bacio na zemlju udesno porema najbližem stablu vrbe. Iz mraka prasnu pucanj muskete, parajući ponoćnu tišinu.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
