Sve je počelo tokom jednog od mnogobrojnih prevoza svinja preko Save, negde u proleće 1803. godne. Čekajući bogatog trgovca u predvorju njegove kuće u Mitrovici, kako bi mu podneo izveštaj i predao dokumenta, Milan Felbaba sigurno nije ni pomišljao u kakve će ga nevolje uvući naizgled vrlo jednostavan zadatak. Dok je gledao u svoje prašnjave vojničke cipele, tišinu oko njega naglo prekide glas Dimitrija Puljevića.
– Milane, stigao si! – trgovac uđe u prostoriju nasmejan i vidno raspoložen, u pratnji jednog mladog sluge.
– No, kakve nam vesti donosiš?
– Dobar dan, gazda – reče Felbaba, skinuvši šešir uz blagi naklon glavom. Potom iz torbe izvadi presavijene hartije i koverat sa pečatom.
– Ovo su ‘artije sa skele i pečat carine. A tu je i pismo koje šalje Nikola Lunjevica.
– Vrlo dobro, vrlo dobro! Je l’ sve prošlo kako treba na skeli?
– Jeste gazda. Njegovi ljudi su doterali svinje do skele po dogovoru, mi smo ih sačekali s’ ove strane i sad’ i’ pregledaju da nisu zaražene. Jedan od Mačvana mi je pred’o to pismo…
– Kako ti se čine svinje?
– Dobro izgledaju. Dobro su užirene.
Puljević, koji je nosio gunj od tamne čoje sa ukrasima utkanim po rubovima i rukavima, pregledao je odmah stočna dokumenta. Kada je završio sa čitanjem, pogled mu na trenutak ostade na Felbabinim prašnjavim cipelama, a onda se okrenuo ka mladom slugi i dao mu pregledane hartije i zapečaćeno pismo. Izvadivši iz pojasa malu, kožnu kesicu, pružio ju je graničaru uz osmeh.
– Evo i za danas i za prošli put. Da ne kažeš posle, kako gazda Dimitrije ne plaća redovno.
– Daleko bilo! ’Fala gazda! – Felbaba uze novac uz ponovni naklon.
Trgovac ga zadovoljno potapša po ramenu, ne skidajući osmeh s lica, ali se potom naglo uozbiljio.
– Čuj Milane, ja imam velikog posla i ne mogu dugo pričati s’ tobom. Kako sam čuo, nameravaš da se vratiš u svoj šanac ovi’ dana?
– Da. Nisam bio kod kuće još od kad je ozelenilo. Mislio sam, sad’ neće biti posla da odem, a ti gazda reče da nema…
– Da, da! – prekide ga trgovac. – Nećemo neko vreme ništa uzimati sa skele. A i onaj pamuk će izgleda zanavek ostati u Zemunu.
– Ima li kakvi’ vesti o tome?
– Ma jok, more – Puljević odmahnu rukom i coknu jezikom. – I ja sam bio budala što sam ulazio u sve to. Švabe će me u grob oterati sa nji’ovim propisima. Kad’ budem dobio vesti da će sve izići iz Kontumaca, ja ću poslati po tebe il’ ću ti dojaviti nekako. Na Savi neće biti trgovine neko vreme, sigurno mi i Nikola šalje pismo zbog toga.
– Dobro gazda, kako ti kažeš.
Trgovac se tada počeša po bradi.
– Pošto već ideš svojoj kući, mislio sam da usput uradiš nešto za mene – on se ponovo okrete mladom slugi koji mu je pružio zapečaćeni koverat. – Mog’o bi da odneseš ovo pismo u Banovce trgovcu Jovanu Spasojeviću. Trebalo je da ga pošaljem kad’ sam bio onomad u Karlovcima, a on ga već duže vreme očekuje.
– Mogu to odneti al’ ako ga ne zateknem kod kuće, da ostavim pismo nekom drugom?
– Ne! Pismo je samo za njega, a naćićeš ga sigurno jer sam mu poručio da čeka odgovor. Kad’ ćeš stići tamo?
– Ako Bog da, za tri dana. Trebalo bi da idem prvo u Provincijal, pa tek ondak da krenem za šanac.
– No, dobro – trgovac je pomirljivo slegnuo ramenima iskrivivši usne. – Kad’ je već ček’o odgovor tako dugo, neka se strpi još koji dan.
Felbaba je pismo stavio u torbu bez daljih pitanja. Baš zbog njegove vojničke navike da sve u vezi posla izvršava bez pitanja i prigovora, Puljević ga je često angažovao i imao u njega veliko poverenje.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
