Iako su po njegovoj proceni i po onome što je rekao Puljević, putnici trebali da naiđu tek popodne, Felbaba je krenuo ka mestu susreta dosta ranije.
Idući glavnom ulicom šanca, prošao je pored šupe za egzercir i sedišta kompanije, nove crkve i oficirskih stanova. Prešao je ćupriju kod ušća Budovara u Dunav, u blizini stare crkve i starog groblja, gde se nalazio jedan od pet ulaza u šanac. Potom se popeo uz breg prema Begluku i nastavio dalje ka poštanskoj kući, udaljenoj od šanca nekih pola sata hoda. Tamo gore je bilo novo naselje, formirano oko katoličke crkve i groblja, i ono se tek u poslednje dve decenije izdvojilo od matičnog šanca kao posebna celina, a zbog prisustva vojnog objekta dobilo je među stanovništvom naziv Kasarna.
Pored tog novog naselja je prolazio Petrovaradinski drum. Spajajući Petrovaradin i Zemun, taj put beše glavna saobraćajnica ovog dela Vojne granice i žila kucavica njene privrede. Još u tursko doba, u Kasarni se nalazila menzilhana, a sada su tu bile poštanska i stražarska kuća, sa uvek prisutnim graničarima.
Felbaba sede na jedan kamen, tik pored puta, i pripali lulu. Uvlačeći dim, graničar protrlja rukom list leve noge, jer je rana počela da ga boli.
– Proklet nek’ je dan kada sam ranjen – pomisli u sebi.
Tišinu ozelenele ravnice i sunčanog dana, prekidao je topot konja i škripanje točkova zaprežnih kola po drumu. Onih koje je Felbaba čekao, još nije bilo.
Kako je dan odmicao, graničar je razmišljao i o sopstvenoj sudbini i načinu na koji sada morao da zarađuje za život. On, jedan od najboljih oštrostrelaca cele Petrovaradinske regimente i ponosni veteran francuskih ratova, sada mora po uputstvima jednog ratnog liferanta i lihvara da prati u grad ko zna kakvog hohštaplera koji se obogatio dok je on krvario. A po svemu sudeći krvariće ponovo, i on i ostali Sremci.
Mada, ako bi ćesar objavio mobilizaciju i obdaničari krenuli da dobošare po šančevima, vojska bi vrlo brzo krenula u pravcu zapadnih granica. Onda bi prekinuo ovu lakrdiju sa Puljevićem i trgovcima, i otišao da se bije sa lažljivim Francuzima i onim zlotvorom Bonapartom, đavo sve da ih nosi. Ako već hoće da osvajaju svet, moraće dobro da se pomuče. Posle ovog vremena u civilstvu, shvatao je koliko mu nedostaju red i disciplina vojničkog života. Naravno, izuzev svega ostalog.
U tom trenutku, kao da su misli o novom ratu i lažljivim Francuzima uistinu imale neki predznak, Felbaba začu topot konja i škripu kolskih točkova. Pošto mu vidik beše zaklonjen visokom travom, malo se pridigao i ugledao kola sa dva upregnuta konja, na nekih dvestotinak koraka od mesta gde je sedeo. I sa te razdaljine, primetio je da su to vrlo lepa kola. Nisu toliko privlačila pažnju kao otmene kočije i fijakeri po varošima, rezervisani za bogatu gospodu i visoke oficire, ali su ipak odudarala od svih ostalih što toga dana prođoše drumom. Kada se približiše, Felbaba prepozna momka u plavom prsluku koji je sedeo napred i upravljao kolima. To je bio sin trgovca Radulovića iz Karlovaca, baš kao što Puljević i reče da će biti. Iza njega, sedeo je muškarac koga graničar nikada ranije nije video.
– To su oni! – pomisli Felbaba.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omaldina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
