Čak i kada godina nije bila rodna, graničari iz Banovaca nisu morali toliko da brinu o gladi, jer se njihovo naselje nalazilo odmah pored Dunava. Ribe je tada bilo u izobilju te joj i cena beše niska. Štuke, šarani i kečige su prodavani po pet ili šest krajcara za oku a bela riba po jednu krajcaru. Ali, austrijske vlasti nisu dozvoljavale svakome da se bavi ribolovom već se to pravo izdavalo u godišnji ili višegodišnji zakup. Arendatori su potom tu dozvolu preprodavali alasima i tako ostvarivali veliku dobit.
Dvadesetak godina pre ove priče, tadašnji komandant jedanaeste kompanije, haubtman Nicati, bio je zakupac ribolova na Dunavu od Banovaca pa sve do Zemuna. Bile su poznate i njegove mnogobrojne pritužbe Zemunskom magistratu na tamošnje ribare koji su neovlašćeno lovili na njegovom terenu. Haubtman im je u više navrata čak i lično pretio zaplenom mreže i ribarskog alata.
Za sve alase u Vojnoj granici najznačajniji i najisplativiji beše lov na morunu, iako se za to izdavala posebna dozvola. Meso ove ribe je bilo izuzetno ukusno, od njene ikre se pravio vrhunski kavijar a od mehura riblji lepak. U sremskom Podunavlju su se lovili orijaški primerci, a deset godina pre ove priče u Zemunu je ulovljena moruna dugačka oko dvadeset stopa i teška četrnaest oko centa. Takav ulov beše prava senzacija i o njemu se pisalo čak i u bečkoj štampi. Međutim, i pored dobre zarade to je bio i vrlo rizičan posao jer se dešavalo da velika riba u borbi za svoj život razbije čamac i povredi ribare. Stoga bi se ulov moruna, velikih somova i jegulja, dugo prepričavao među lokalnim stanovništvom.
Osim alasa, na dunavskoj obali su se nalazile vodenice po kojima su Banovci bili nadaleko poznati. Ove ploveće kućice pričvršćene za obalu, koristile su tok reke za pokretanje vodeničkog točka. Usled jake vodene struje, a naročito u vreme visokog vodostaja, sve su dobro radile i uvek ih je bilo najmanje desetak. Zbog meljave, u Banovce su dolazili mnogi ljudi iz Provincijala, a u vreme priprema za mnogobrojne i uzaludne vojne pohode sve vodenice bi bile angažovane u obezbeđivanju brašna za vojsku. Bile su toliko značajne da lokalne vlasti nisu zabranjivale njihov rad čak ni u vreme kuge. Ipak, često su bile uzrok i velikih nevolja.
Problem sa cenom hleba pre mnogo godina u Zemunu, koji Aksentije Vuković nikako nije mogao da zaboravi, izbio je upravo zbog raznoraznih marifetluka nakupaca dok su prodavali brašno iz lađomlinova u Banovcima i Belegišu. Čuveno parničenje između zemunskog trgovca Dimitrija Markovića i banovačkog graničara Georgija Tomića nije bilo jedino, a neretko su se takvi nesporazumi završavali opštom tučom među parničarima.
Sedeći na bregu iznad obale, na travi prošaranoj belim cvetovima kamilice, Felbaba je i tog proleća posmatrao vodenice i alase dok su izvlačili mreže na suvo. Kada nije imao ništa korisno da radi kod kuće, što se inače često dešavalo, voleo je da ode do brega i tamo ubija vreme. Poslednjih godina, od kako se vratio sa fronta, više je voleo da se osami u miru i tišini, nego da sa Madžarevićem ide do lokalne krčme.
Gledajući u Dunav i ozelenelu ravnicu, bilo mu je lakše da zaboravi na ratne strahote i nedaće samačkog života. Posmatrao je svoje saborce dok su obavljali redovne dužnosti. Oni su dežurali na čardacima pored Dunava i pratili brodove koji su plovili nizvodno ili bili vučeni uzvodni do sledećeg šanca dok ih ne preuzmu tamošnji graničari.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
