Na Gvozdićevu komandu deset ustaša mitrovačke 16. Pripremne bojne upalilo je vatrogasne baklje. Užurbanim korakom prilazili su već iskopanim rakama i nad njih, u sveže iskopanu zemlju, pobadali jednu po jednu. Crveni plamen obasja vijugavi put kojim se iz Oborske ulice ulazilo u veliki park smešten iza pravoslavnog groblja.
Žureći da što pre stigne do svog cilja, tek pošto je Mata Ciprijanović referisao da je sve spremno, tim putem dojuri elegantna „Buba“ i zaustavi se iza porodične grobnice Milekića, porodice koja je Mitrovici dala prvog gradonačelnika.
Tromo se izvlačeći sa zadnjeg sedišta automobila koji je Veliki župan Vuke Jakob Eliker poklonio Viktoru Tomiću prilikom prelaska iz Vukovara u Mitrovicu, pred postrojenim odredom redarstvenika UNS-a pružila se plećata figura ustaškog oficira.
Gvozdić je zazirao od čoveka kojem je pošao u susret. Ljubomoran na njegove mlade godine i uspeh koji je ostvario samom činjenicom da je sin ustaškog maršala, sećao se koliko je rada i truda morao da uloži on, ničiji sin, da bi dobio vlast u od Zagreba udaljenoj Hrvatskoj Mitrovici.
Nije on mrzeo samo Eugena Kvaternika kojem je te večeri ponizno pružio ruku. Bio je kivan i na Zemun čija je zasluga, kao i Didina, bila samo ta što je, za razliku od Mitrovice, bio „nečiji“. Jugoslaviju je sahranila taština koju su Srbi nastojali da u svakoj prilici nature Hrvatima na nos. Mitrovica je bila svoja, a Zemun… beogradski. Mitrovčani će se, bio je uveren, izboriti za svoje pravo. Upaljene baklje nad pripremljenim jamama bile su svetionici kojima će Poglavniku pokazati da u Sremu nema većeg grada od njegovog.
– Dragi Dido, radujem se što vas vidim. To znači da smo konačno i mi postali Zagrebu važni.
Skinuvši crnu kožnu rukavicu, Eugen mu čvrsto stisnu ruku i potvrdno klimnu glavom.
– Ti znaš da to i nije baš pohvalna stvar. Da ste bili sposobni sami riješiti problem sa komunistima i Srbima, za vas bi se čulo i jače i bolje, odgovori mu nadobudni Kvaternikov sin.
Ćutao je. Taj prepotentni junac koji je sa nepune 32 godine postao šef Ravnateljstva za javni red i sigurnost hrvatske države, matirao ga je u otvaranju partije. Sateran u ćošak nezainteresovano je gledao u krst na Milekićevoj kapeli…
– I sa tobom ću poravnati račune… pomislio je, ni sam ne razaznaši da li je svoju pretnju uputio Kvaterniku, odavno mrtvom gradonačelniku Ćiri – Srbinu, ili njegovom Bogu.
– A gde ti je Viktor? upita iako je znao da šef Višeg redarstvenog poverenstva voli dramske pauze. Tek toliko da prekrati tišinu.
Utegnut u svečanu uniformu pripadnika Poglavnikovog tjelesnog zdruga, poput pruskih felmdaršala zakopčan do grla i brade dignute visoko iznad Gvozdićevog čela, pred skrušenim adovaktom pojavi se Viktor Tomić.
– Tu sam doktore! Kuda vam se toliko žuri?
– Vreme je da se pregledaju rake, autobusi su pošli, odgovori Gvozdić, smeteno utapajući šešir u znojave šake.
Tomića je poštovao i plašio se tog momka kojeg je još Kraljevina Jugoslavija gonila kao teroristu. Znao je on da od Viktora Poglavnik nema vernijeg prijatelja i poslušnijeg sledbenika, baš kao što je znao i to da Tomić prezire njegovu vrstu. Seća se dobro da je na jednoj večeri u Vukovaru, u prisustvu Bana Elikera poručio da bi najradije sve bivše i sadašnje HSS-ovce, sve činovnike jugoslovenske i one koji su se bogatili u Karađorđevićevoj državi zajedno sa Srbima gurnuo u istu jamu.
– Vi ste krivi što je hrvatski narod decenijama patio pod ciganskom nogom! I vi morate snositi odgovornost za svoj zločin prema sopstvenom narodu, vikao mu je tada.
A on… i tada i danas je ćutao. Koliko god da je Tomić bio hrabar i revolucionaran, ni on nije bio kukavica. A ni lud. Dobro je znao da bez pristanka HSS-a na novu vlast, ustaška država ne može opstati. Uostalom, Banovinu je izborio HSS, dok je Pavelić živeo po italijanskim vilama i ganjao kurve po luksuznim bordelima. Njemu niko nema pravo da zameri bilo šta.
– Možda su neke pliće, ali, to ćemo lako riješiti ako bude falilo. Općenito, dragi doktore, nemam nikakvije zamerki. Čestitam! – poviče zadovljno Viktor i po prvi put mu pruži ruku.
– Gospodo, dolaze! – upozori ih tabornik Ciprijanović i pokaza rukom niz isti onaj put kojim su maločas stigli Kvaternik i Tomić.
– Hvala zagrebačkoj opštini! – dobaci veselo Tomić i ishitreno udari Gvozdića po ramenu. – Seti me doktore da im, kada ovo prođe, pošaljemo posebnu zahvalnicu. Ipak, autobusi su njihov lični doprinos borbi za novu hrvatsku državu.
– Hoću, hoću!- zadovoljno odgovori Gvozdić srećan što je konačno prešao crvenu liniju.
Lupanje motora i udari lima rasporiše noć i mršava svetla autobuskih farova pomešaše se sa crvenim odsjajem popaljenih baklji.
Bližio se čas u kojem će njegova Mitrovica konačno stupiti na istorijsku pozornicu!
***
Tek pošto se za Petrom Arsićem pope u autobus, Mata Ambrozić, mitrovački logornik, zadužen za bezbednost transporta, udari ga drškom „Lugera“ u glavu.
– Lezi dole i ni makac! Hajde stoko srpska, šta blenete, leži dole!
Ulaze pogureno jedan za drugim i autobusi se polako popunjavaju. Iscrpljeni od batina i nespavanja, ležu jedan na drugog srećni što će u novom iskušenju makar na tren biti oslobođeni ustaške čizme, noža i batine.
– „Pijana lađa“… moglo bi da bude, samo, moje platno ne bi izdržalo ovakav potop.
– Savo crni, s’ kim ti to? – upita ga Pera.
– Sa Rastkom, nešto mi došao, ni sam ne znam odakle.
– Ni sam ne znam…
– … odakle…
– … ja ovde?
– Oni nemaju svoju originalnost. Njihova je originalnost slična onoj na koju su me naterivali postkubisti u Parizu, po svaku cenu. To mi se uvek gadilo. Ja sam uvek hteo da idem svojim putem, a oni su hteli da pođem koda oni žele. To ne mogu. Ja radim kako znam i umem, oni prate tuđe skice. U tome je naš problem i svo naše razilaženje.
– Savo, Savo brate mili… hoćemo li se vratiti u Šid?
Ćuti. Ne odgovara. Nikada nije voleo isprazne razgovore i uvek je teško pronalazio smislene odgovore na sumanuta pitanja.
Loveći tanke igle mesečine što su uprkos gužvi i od znoja, smrada i prašine zamagljenim prozorima uspele da prodru u utrobu autobusa, razmišlja o majci i „Kupačicama“ koje ostavlja za sobom. Siročad, i ona i one, ostaće na milost i nemilost onima koji ne znaju šta je ljubav i u umetnosti ne vide ništa više od traga koji dekadentni snobizam ostavlja za sobom.
Odavno su otišli iz Kaznione. Ili se to samo čini u koloni od nekoliko autobusa zaglavljenim putnicima. Zagrebački „plavci“ sporo se kreću kroz utihnuli, prestrašeni grad. Grubi udarac, potres…
– Prošli smo prugu – kaže mu Pera. – Nekoliko puta sam išao ovim putem za Ležimir, kod tetke. Pa znam. Ako skrenemo desno, onda je to put za Šid.
– Put za Šid… Ko bi i pomisliti mogao da će to biti staza koja će ga za uvek udaljiti od Šida. Ili vratiti na način na koji njegove slike žive ne samo na Šidini, već i na obalama Sene.
– Duša je večna i slobodna. Pa neka i prođe što mora, ja ću se vratiti i postati slika…
Zagrebački plavi četvorotočkaš zastaje. Blagi okret u desno i nedugo zatim odmah na levo. Vozač dodaje gas i tupi zvuk motora zapara uši.
– Što je gospodo Srbi, smeta vam buka?! – upita kroz osmeh Ambrozić. – To se naš Ivica raduje što još malo stižemo. Ne brinite, nećete još dugo.
– Ja sam duša…
– Savo, Savo, brate, plašiš li se?
– Ja sam duša…
– Savo, ja ne mogu, umreću dok ne dođemo.
– Ja sam duša…
– Muka mi je, hoću da povratim.
– Duša je večna i slobodna…
– Ne osećam ni ruke ni noge.
– Ja sam slika… ne dirajte mi moje slike!
– Savo, spasi me!
– Ja sam duša…
Autobus naglo zakoči i izmučeni putnici skliznuše jedan na drugog. Jedino se logornik sa svojom svitom još čvrsto drži, oslonjen na kožne rukohvate koji poput vešala vise iznad mesta na kojima su nekada bila sedišta.
– Izlazite Cigani, vrijeme je da završimo za danas!
Nastaviće se…
Autor: Stevo Lapčević
(Priča je plod fikcije, nastala na osnovu svedočenja ustaša, preživelih uhapšenika, srodnika ubijenih. Svi događaji su stvarni iako prilagođeni priči, stvarni su i likovi ali ne i njihov susret na mitrovačkom pravoslvnom groblju u leto 1942. On je i dalje samo moguć.)
