“Iako je prošlo mnogo godina mislim da je to juče bilo kada se podizala zgrada štamparije u Šidu. Oduševljenje sa kojim se podizala zgrada ostavilo je u meni neizbrisive utiske i sećanja. Na izgradnji su učestvovali ne samo socijalisti iz Šida i šidskog sreza, nego i ljudi iz vukovarskog, vinkovačkog i sremskomitrovačkog sreza. Devojke i momci kojih je svaki dan bilo u velikom broju, pevali su radeći i kod prisutnih stvarali prijatno raspoloženje. Svaki dan je bilo konjskih zaprega više nego što je trebalo. Tu su bili Srbi, Hrvati i Rusini. Zahvaljujući takvom elanu štamparija je za nepunu godinu bila podignuta“.
„Mnogo je utisaka i sećanja iz tih godina. Ja ću se zadržati na nekoliko značajnijih događaja vezanih za moju ličnost. U proleće 1911. godine pozvao me je drug Kopać i rekao mi da će u štampariju doći jedan radnik koji treba da stanuje kod mene. Upozorio me da će taj radnik ostati samo neko vreme u štampariji, da ne treba s njim mnogo da razgovaram i da ga pozivam u goste i na igranke. Ja sam ga tako i prihvatio i primetio sam da i poslovođa u štampariji ima poseban odnos prema njemu. Nije se tražilo da ispunjava sve radne zadatke koje su ispunjavali drugi radnici“.
„Bio je povučen i zamišljen, uvek je nešto čitao i pisao i jednog dana je samo nestao iz štamparije. Kada sam jednog dana pitao druga Kopaća gde nam je onaj ćutljivi i povučeni radnik, on je samo odmahnuo rukom. Tek kada je izvršen atentat na prestolonaslednika Austro-Ugarske monarhije Franju Ferdinanda slika prvog atentatora Nedeljka Čabrinovića otkrila nam je da je onaj ćutljivi radnik, koji je 1911. jodine bio u šidskoj štampariji, Nedeljko Čabrinović.”
Lazar Đorđević (1891), odlomak iz knjige „80 godina štamparije Grafosrem Šid“.
Priredio: Radovan Sremac
