Od kada je formirano Šidsko vlastelinstvo tokom osme decenije 18. veka i time započeli pritisci na srpsko stanovništvo pa sve do revolucionarnih 1848/1849. godina kada se običan narod svih veroispovesti udružio protiv loše vlasti, valjda nije bilo čudnijih i gorih događaja nego kada je nikad otkriveni šidski piroman sejao strah Šidom 1826. i 1827. godine.
Piromanskim napadima prethodio je talas pljačkaških napada na bogate kuće. Između ostalih, opljačkana je i kuća trgovca Jovana Grčića za šta je on odmah optužio veći broj Šiđana a naročito je bio oštar sa optužbama prema komšijama. Kao glavnog krivca optužio je trgovca Stefana Slavuja koji je na osnovu tih optužbi uhapšen. Stefan je bez dokazane krivice u lancima sproveden prvo u Ilok, a nakon 16 dana u Vukovar gde je proveo u tamnici 27 dana. Sud je oslobodio Stefana krivice. U vreme njegovog odsustva, porodica Slavuj je imala ogromne gubitke: Stefanov otac je bio star i slab a deca opet previše mlada da bi brinuli o imanju. Uginulo je dosta stoke, naneta je šteta na kući i voćnjaku, nagomilali su se dugovi itd. Zbog takve situacije i nanete sramote Stefan je tužio Jovana Grčića. Slavuj je naveo da je sramota veća time što je on član ugledne porodice koja je dala čitav niz visokih carskih oficira, trgovaca i lekara. Nije poznat ishod tužbe kao ni dalji razvoj i rasplet ovog sukoba ali tu se ne završava priča sa Stefanom Slavujem.
Jedne večeri iste godine, uspavane šidske šorove razbudila je vika ljudi, zapomaganje i zvonjenje crkvenih zvona. Nepoznata osoba je podmetnula požar u jednoj trgovačkoj kući u centru Šida. Ubrzo je planula i druga kuća, pa treća, četvrta itd. Šiđani su spokojan san zamenili noćnom stražom. Naredne dve godine, tu i tamo, goreo je Varoški šor od centra pa sve do Donjeg šora.
O ovim piromanskim napadima sačuvano je i svedočanstvo upućeno Vuku Karadžiću. U svom pismu upućenom Vuku 22. decembra 1827. godine, šidski jerej Avram Panić kazuje: „Visokopočitaemij Gospodine, moj ljubazni Prijatelju, šta sam vam onomad pisao i molio, znam da ste dobili i razumeli, a šta ću vam sad javiti, tomu ćete čuditi se. U Šidu je lane i ove godine toliko puta požar bio. Pališe proste majstore, i trgovce; pak najposle i sveštenstvo pogore. Kuća Gospodina prote 5. avgusta, oca Voinovića (mlađeg soparoha mojega) 6. oktobra, a moja kuća 3. decembra t.l. u pol osmog večernjeg sata izgore. Sve je izgorelo da mi više ništa ostalo nije, nego dve krajcare, koje mi se u džepu slučajno zatekle. Haljine, kreveti, jednim slovom sve mi je pogorelo. No ništa mi nije toliko žao, koliko Biblioteke moje.“
Par dana nakon paljenja kuće jereja Panića, za podmetanje požara je optužen Stefan Slavuj. Marija Forišković, žena nepismena za potpisivanje ali sposobna za olajavanje, u detalje je Vlastelinskom sudu 8. decembra 1827. godine prenela izjavu Stefanove žene Alke pa kaže „njen muž Stevan išo gasiti gospodinovu kuću i kadae kući došo ona kao žena njegova Alka govorila čoveče zaboga ti gasiš tuđu kuću našu nečuvaš, on njoi odgovorio est ništae ovo odovese vatre neboj nego odud oblizu nas će biti. I u friško vreme komšino seno izgorelo.“ I to je izgleda bilo dovoljno za sud da Stefana ponovo uhapse. Međutim, ovaj put nemogavši da izdrži sramotu i tešku situaciju, Stefan je u zatvoru izvršio samoubistvo vešanjem.
U Stefanovu odbranu, danas možemo reći dve stvari. Prvu, da je u njegovu odbranu stao i vukovarski solgabirov. A drugo, da je Alka za miraz donela 30 forinti koje je ubrzo „u rakiji popila kradom u svojoj i po tuđim kućama“, donela je, zatim, i jedno krme, jednu gusku i salo ali da su to odmah njena rodbina i poznanici pojeli gosteći se u njihovoj kući. Nakon što su počeli da piju i Stefanovo vino i rakiju on ih je oterao. Kad nije više mogla da čini takve stvari, Alka je išla kod vračare da izdejstvuje Stefanu bolest i smrt. Na kraju je Alka bez dozvole muža tj. razvoda otišla u Ilince. Nikad se više nije vratila. To jest, nije se vratila sve do Stefanove smrti kada je došla da traži svoj deo imanja. Svedočenje o njenom karakteru je ostalo zabeleženo u sudskim aktima Šidskog vlastelinstva a ono, mora se priznati, ne govori o njoj kao nekom kome se može verovati o bilo čemu pa i izjavi o požarima u Šidu. Sa druge strane, požara u Šidu više nije bilo.
Ko je bio i ostao šidski razbojnik a ko je bio i ostao šidski piroman ne zna se ni danas.
