Najstariji Sremac Branko Lođinović-Čičan (98) iz fruškogorskog sela Grgurevci, među poslednjim je živim partizanima! Zdrav, krepak, ljubitelj života i ljudi, svoju formu održava jedući slaninu i banane, a mladima poručuje:“ Sreća je u malim stvarima!“
-Prođe život kao tren! Trepneš i već mu dođe kraj, a bilo je, verujte starom dedi, predivnih, ali i tragičnih momenata. Kao dečkić sa 13 godina doživeo sam masakr i pokolj 300 meštana Grgurevaca! Mater moja mila spasla me je tog dana 6.juna 1942.godine sigurne smrti, sakrila od Nemaca, koji su mi u nepovrat odveli oca sa svim muškima u grobnicu. Terali su ih na kraj sela, tu gde je njima posle rata podignut spomenik. Trčeći, onako go i bos tog jutra, preturao sam po leševima tražeći oca. Stravičan prizor zatekao sam na Orašju, ruke, noge, glave, a krvava pena nadigla se na deset metara, sećajujući se svakog detalja, oživljava davnu prošlost pred našim očima deda Branko, u Sremu poznat po partizanskom imenu Čičan.
Tekli su zemaljski dani i Čičana posle rata odveli u Srajevo, gde je od Tita, kako veli, dobio lep stan i tamo upoznao ljubav svog života, lepu Bosanku, svoju pokojnu suprugu Grozdanu.
-Umrla je, nažalost, pre 18 godina. Izrodili smo veliku familiju, od naših dvoje dece imamo petoro unučadi i četvoro praunučadi. Ponosan sam na svoje unuke, svi su dobri ljudi i fakultetski obrazovani, unuka je doktor nauka, unuk doktor specijalista. Sam sam ovde u svom rodnom selu Grgurevci, gde smo supruga i ja stigli iz Sarajeva, baš uoči onih strašnih bratoubilačkih ratova 90-tih. Ona je bila dama, prava Sarajka, malo joj je u početku bilo teže uklopiti se ovde u seosku sredinu, umrla je tugujući za svojim Sarajevom, priča starina.
Društvo mu u starosti pravi meštanin Kuca, njegov major, kako u šali kaže, dok on njega oslovljava sa generale!
U Grgurevcima živi i ćerka sa porodicom, koja ga svakodnevno obilazi, kuva, sprema i brine o ocu.
-Lep život sam imao, to su bili zlatni dani u našoj voljenoj Jugoslaviji. Vojno lice sam bio, ali i izučio posle rata za mesara, kobasičara, pa sam puno godina bio šef prerade mesa u Sarajevu. Sad krckam svoju penziju, krckam svoje poslednje godine, družim se sa borcima, ali malo ih je među živima. Život treba voleti, treba ga živeti, sreću tražiti u malim stvarima, treba biti svoj!-poručuje mladima deda Čičan.
Za kraj razgovora otkriva nam tajnu dugovečnosti i dobre forme- obožava sve sremske đakonije, a najviše pravu seljačku slaninu, sa puno zdrave masti, a malo mesa, mleko i banane, koje jede svakodnevno u velikim količinama!
